Kratka priča

Razumem da godinama trujem svoje misli, bežeći u san, veštački praveći od slobode iluziju i od iluzije slobodu.

Život je stajao zapisan i mrlja mastila na zidu se presijavala uz zamišljeno Sunce. San je trenutak u kome čovek postaje Bog.

“Ona“, Ponavljanja, mi davahu motivaciju da u svakom, već poznatom i sa poznatim ishodom, u deja-vu tripu ili sinhronicitetnim modusima, proživljavajućem trenutku, učinim-promenim nešto, sa namerom da se ne “Ponovi“...

U dnevnoj sobi je mrak, samo se naziru obrisi. Škripi stara fotelja, peva od radosti, prima u sebe poznati oblik, željno se uvija i stenje.

- I znate li vi da je moj otac počinio strašan masakr samo nekoliko mjeseci nakon našeg odlaska?

Petak. Nikada nisam voleo taj dan.

Negde oko ponoći još jedva dišuća misao udahnula mu je novu snagu. Neće čekati. Sam će okončati ovu suludu avanturu. Ako uništi telo negde će sigurno pravi on završiti.

Rastvorio je sebe u maloj brvnari i hlebu sa crnih dlanova.

A to, da skupo košta to što ljubiš bez daha i grliš ludo, bez straha, tako si htela, jer ne umeš drugačije, to je tako, život...

„Moj posao je da sve znam...“ izgovorio je, udahnuo duboko i nastavio dalje.