Kratka priča

i ova Dolina je baš u svom ovom haosu i ništavnom stanju savršena, i zbog toga što je njena kataklizma nužnost nastanka Novog, a i zbog toga što vas je dovela nazad...

Pogled mu je bio uplašen, izbezumljen, a tada je bio najopasniji.

Onda je tata umro. Jako srce, ali nije izdržalo krvarenje kad se mašina u fabrici raspala i odnela mu ruku.

Da, često se selim. Tako, nemam svoju adresu. Nemam rodni grad. Nemam porodicu. Ali znam da negdje imam sestru.

Sve je nestalo otkad tebe nema.

I onda je, najdraža, krenulo kidanje.

Kada bih opet birao, birao bih da tebe upoznam, da znaš.

Svirao si joj na trepavici, sećaš se? Bio si blizu i bio si bluz.

Odgovor je promenio njeno raspoloženje, baš kao što je i nebo svojim crnilom gušilo malo crvenila na oblacima.

U grupaciji četiri intelektualca, moj kez je postao neizmerni bes koji je postajao sve veći i veći.