Kratka priča

I Mi smo stigli, opet, posle toliko vremena, na svojim “konjima”, jednorozima ili ovnujskorogatim pegazima, nas četvoro, četiri jahača od te hladne i svima nepoznate strane Severa...

Ona te natjerala da plačeš, dala ti zaklon, čuvala te duhovno i smirivala svojom ljepotom, baš kao i ruža svoga princa.

Uživala je u urliku moćne mašine među nogama, vladala je zmajem, najzad je bila gospodar sebe.

Neobuzdan strah u Senkinim grudima se samo gomilao, a trenutak istine se sve više primicao.

Prošla su vremena kada se lova zarađivala za dan. Sad živim pošteno, ali sam kurate sreće!

U hodu je oblačio jaknu i izašavši na vrata, pitao se: Kako još uvek stoji na nogama, kada se upravo malopre polomio na pola?

Kovčeg, u njemu lepo spakovana kecelja i svetlo lice koje olakšano žmuri.

U životu se ništa ne podrazumeva. Ni to da će ti se želje ostvariti jer ti to zaslužuješ, niti da ćeš zbog nekog greha goreti u paklu, na lomači, nekada, ikada... Život je spiralno, uzdižuće-spuštajuće vijuganje slučajnog i zacrtanog, spoznatog i nikada shvaćenog puta bića ka...“

Čovek je samo slovo bez poente. Dva slova čine reč…

Nije njoj više tako hladno. Govorili su to ljudi koji već duže vrijeme nemaju veze sa svojim vlastitim životom.