Kratka priča

Autor Milan Neđić

Viktor je završio ... Viktor se osećao prazno... Osećao je zadovoljstvo ali i... Viktor je bio između života i smrti, više mrtvo živ nego živo mrtav... Viktor je...

Osećao je olakšanje, iz sebe je rasuo otrov, pokupljen i dugo čuvan. Mržnju, nevidljivu osećao je. Iz otrovnih pogleda, jedom je ubijala tačkice-mete po njegovom telu. Osvetu, slatki otrov isklesao je na usnama. Grandiozni nevidljivi spomenik . Osećao se sumorno usamljen i ostavljen. Viktor je bio sve i ništa.

Dakle, između Anđele i mene stvar je postala ozbiljna. Vraški ozbiljna!  I to tako brzo? Takoreći preko noći? Premda ona to ne bi priznala taman vagon biblija da joj poklonite. Zašto bi priznala, na kraju krajeva, sve što se dešava između nas, dešava se u tajnosti. Šta se koga tiče šta nas dvoje radimo petkom popodne u njenoj sobi. Možda čitamo psalme?

Autor Miodrag Tasić

Autor Milan Neđić

Ustao sam tačno u četiri i petnaest, dobro se sećam. Istuširao se, naprskao kolonjskom Pino Silvestre, i uskočio se  u bele starke, farmerice Kasuđi, i Serđo Takini majicu boje trule višnje, kako i priliči zemunskom mangupčiću kad ide na sudar sa ženskom kakva se samo poželeti može. Strpao sam Bibliju u papirnu kesu, neprovidnu naravno, zašto svaka budala koja me sretne treba da zna šta ja čitam, i u samiški kupio veliku Tobleronu i ljubazno zamolio prodavačicu da je upakuje u šarenu hartiju.

Autor Milan Neđić

Pоsmаtrао је sеbе. Pоsmаtrао је nеkоg nеpоznаtоg čоvеkа. Pоsmаtrао је lik kојi mu је biо sаmо pоznаt, ništа višе. Dugо је pоsmаtrао, biо је sigurаn i zbunjеn u istо vrеmе, аli mnоgо tоgа niје mu bilо kristаlnо јаsnо. U јеdnо biо је sigurаn, nеćе оdustаti u susrеtu sа zаgоnеtkоm. Sаsvim sigurnо dug put је izа njеgа i strаh nе pоstојi, dа bi sе pоkоlеbао i оdustао.

To veče sam proveo u svojoj sobi, i obzirom da napolju nisu sevale munje i nije lilo kao iz čabra, moji su se čudom čudili šta se to dešava, šta to nije u redu sa mnom.

Obrad: – Da te ne boli zub?

Dušanka: – Da nemaš možda temperaturu?

Ništa im nije bilo jasno.

Sedeli su u mraku kao dva stara pijanca, bez reči sa tupim pogledima u nešto, negde.

Ona mu je otklanjala crnilo iznad glave, a on je tražio na njenom licu suze. Tišina se nametala, iako se čuo očajni vrisak njegove duše.

„Zašto?“, progovori muškarac.

„Ne znam...“odgovori žena, pa nastavi “Ne pitaj se više zašto! Tako je, kako je, i smrt je život...“ Odgovarala je iskreno, ne razmišljajući da li će je shvatiti.