Kratka priča

Park, letnji dan, nesnosna vrućina. Prihvatam poziv jedne stare klupe u debelom hladu i sedam na sredinu da ne bih, slučajno, dobila nečije društvo. Ne treba mi. Pijem vodu iz flašice i pomislih kako se lepo oporavljam od umora. Zahvaljujem se skoro naglas nekim izdahom posle dobrog cuga. Zatvaram oči uživajući u mirisu beogradskih lipa i cvrkutu vrabaca.

Vrеli dаni, lutаnjа, bili su puni ispunjеnоsti, iščеkivаnjа. Izmаštаnе dаnе, dоvеdеn u rеd hаоs kојi је biо izа, zаtvоrеn zаuvеk, činilо sе.

Čеsti pоzivi, rаzlivаnjе rеči. Iаkо usаmlјеnе, nоći su ispunjаvаlе bеsmisао izgоrеlоg hоrizоntа.

Sumnjе, sustizаlе su mе sumnjе. Nisаm mоgао zаustаviti nаdirućе sumnjе. Utihnulе rеči, nеdоstајаnjе svеprisutnоsti.

Roberta nije iznenadio telefonski poziv, premda ga je trgô iz najslađeg sna. Štaviše, očekivao je tako nešto, samo nije znao u koje doba će njegov prijatelj Glavucko da se maši za telefon, ne bi li mu objasnio neke stvari.

Mariju je to zvrndanje telefona u cik zore prilično razljutio. Koja to budala zove ovako rano? – pitala se, navlačeći jorgan preko glave.

Potom se obratila Robertu, koji je već sedeo na ivici kreveta i trljao oči.

Eh, kada bih ja nežnost bila! Sigurno ne bih imala krila, jer mi ljudski zagrljaj mnogo znači, baš kao lagani vetar usred vrelog dana, ili kapljice talasa koji se trude da mi pomiluju lice, a ja samo zatvorim oči, udahnem duboko i mislim, o bože, kako bi lepo bilo samo na tren da budem ptica! Onda bih, ali samo na kratko, imala ta pusta krila. Letela bih iznad mora, prepuštala bih se jogunastim vazdušnim strujama i dobro bih pamtila te trenutke, jer bih, ubrzo, opet morala da se vratim ljudskom biću. Ih, kada bi to moglo tako: čovek-ptica sa uspomenama...

Nebojša Stojoski

Тај trеnutаk. Тај skup gоmilе prеživlјеnih trеnutаkа uоbličеnih u trеnutku, tо је tаdа. Uzimаš uspоmеnе, skupiš svе zаbоrаvlјеnе, nеbitnе i stаviš ih isprеd sеbе, pоrеđаš kао kulu оd kаrаtа. Оbičnо su fоtоgrаfiје, rеđе bеlеškе. Fоtоgrаfiје, pоžutеlе, izgrеbаnе, prеsеčеnе pо liniјаmа izоstаvlјаnjа, zаlеplјеnе iznоvа dа činе cеlinu, pоslеdnji čin slоmlјеnоsti.

Nakon dve sedmice lenjstvovanja, Robeto se jednog maglovitog pre podneva uputio u Gradsku bolnicu, kod ortopeda, kao da očekuje kako će se dogoditi nekakvo čudo kada mu budu skinuli zavoje.

Na svu sreću, nos mu je bio sasvim u redu. Ortoped, brkati čika, potapšao ga je po ramenu i rekao:

– Adio, momče. I pazi šta radiš!

I pokazao mu očima gde su vrata.

M.D. se odjednom  setio. Ostavio je nedovršen posao koji je odrađivao online. Može da sačeka. Svi su radili online, mada, realno, nije bilo više nikakve opasnosti. Sada se ovaj posao otegao toliko da je zaboravio na sebe. Zevnuo je dva puta, povukao rukama obraze što su se spustili, protegnuo se, ustao,  brzo otišao da se okupa i da nešto prezalogaji. Sad se već osećao daleko bolje.

Mlad čovek, novi prijatelj na FB. Pesnik razbarušene duše. Prija joj da s njim ćaska. Razmenjuje mišljenje o stihovima, filmovima, ukusima. Sirevi, vina, knjige. Nekako čudno, kao u ciklusima,  podudaraju se sklonosti, želje i predmeti interesovanja. 

Ne moraju ljudi biti iz istog vremena, grada i iste planete da bi voleli iste stvari. A njih dvoje su definitivno sa dva različita kamena. 

Šetam Ljubljanom poznatim stazama. Teško mi je.

Uvek mi je teško kad prolazim istim mestima. Sama. 

Od Dolenjske ceste, preko Grada do pijace, potom do mestnog trga i naravno pozdrav Prešernu. Okamenjenog pogleda gleda u Juliju i smišlja  nove sonete. 

Pages