Kratka priča

Sparno subotnje popodne, niski oblaci na zapadu prete kišom. Prazan gradski park, utonuo u graktanje vrana i gavranova negde visoko u krošnjama, prazne klupe, ljuljaške i tobogani. Sedim u hladu platana i čekam kći da dođe sa probe hora, pa da nastavimo vožnju biciklama. Prešle smo danas dobrih osam kilometara, da ispunimo zacrtanih deset, pa idemo kući. Usput smišljam koju ću tortu da pravim za njen rođendan, koji je uskoro i šta sve još treba da kupim pri povratku kući.

-Sretene! Nađi nekog ko će pratiti onog Radovana. Neka ga posmatra sakriven i ukoliko negde ide neka ga prati. Ali, nemoj da ga ovaj primeti. Sve što sazna, neka dođe ovamo, i meni lično prenese.- reče Svetislav sinu kada se ovaj pojavio iz svoje sobe.

-Hoću. U čemu je stvar tata? Hoćeš i ja da ga?

-Ne! Rekao sam ti. Možeš Đorđa, konjušara…on je spretan u skrivanju. Pogotovu kad treba nešto da se radi. Hajde,idi.  

Seks je bio dobar, ali ne toliko dobar da bi ga češće ponavljala sa ovim tipom. Brankicazna šta joj odgovara, a ovaj, bez obzira na sve pločice uzgojene u dugim danima provedenim u teretani, umjesto među ljudima, oblikovale su ga u odlično upotrebljivo seksualno biće, ali ne mnogo društveno, dovoljno možda za usputne potrebe ne baš dugročne prirode.

U dugom putovanju kroz bezbroj pomisli, gde se susretao sa gomilom bezizražajnih lica, Igor M. je samo tražio da pronađe jedno, davno izgubljeno platno. Bio je to jedan poseban dar, koji su u jednoj noći ukrali nepoznati posetioci. I pored svih pokušaja da decenijama uđe u trag, nikako nije uspevao da pronađe dar koji je sebi darovao.

Toliko sam ga često sanjao da sam prestao da spavam. Sklopio bih oči, umoran, a onda bi se pokrenula ogromna vrteška u mojoj glavi i košmar bi me izmučio, tako da da sam se budio sav u znoju i sa krikom strave u plućima. Znao sam poreklo moje nevolje, ali nisam mogao da razumem zašto mi se vratila posle toliko godina. Taj ringišpil je obeležio moje detinjstvo, ali nisam ga preležao kao druge dečje bolesti, već se iznova i iznova vraćao, pretvarajući mi život u pakao.

Posle Svetislavovog odlaska, drugari su prionuli na rad želeći da posao oko raščišćavanja polako privode kraju. Čak i pauzu za ručak nisu hteli da dugo provedu. Još je bio dan, veče je tek nagoveštavalo svoj dolazak, kad je Radovan uzviknuo:

-Ljudi! Gotovo je. Uspeli smo danas da sve završimo.

-Jesi li siguran? Mada i ja mislim da je to - to!- reče Jovan, koji se pojavio ispod kućice.

Imala sam plan da te ubijem, a zatim razapnem kako bi vaskrsao u čoveka. Bilo bi to savršeno ubistvo, jer je i samo ubistvo prihvatilo da bude saveznik u zločinu, a to zločin ne bi ni bio već spasenje tvoje duše.

Niko ne bi primetio da si mrtav...pa ni ti sam.

“Pola sam pijana, on je u srcu mom, koliko koštaju, suze s ledom.” Odmotavam film svojih sećanja, dok kroz šoferšajbnu mojih naočara posmatram svet, umrljan od suza i maskare, koja mi peče oči. Zatvaram desno oko i pokušavam da gledam levim, ćoravijim okom i pazim da ne padnem...nada zaboravljenih sećanja para mi sve nerve po telu. U trenu odlučih da odem u prvu kafanu i da se olešim od pića. U glavi mi bruji pesma “Šta ce zena sama u kafani?”, pa da, šta će ali nekad treba pravila da se prekrše. Ipak se odlučujem za piće u sopstvenoj realizaciji.  Zar ne?

Adelita Radičević

Dok se probijala kroz neočekivanu gužvu u gradu nervozno je bacala pogled na mobilni koji je čvrsto držala u ruci. Samo da ne zakasni, mislila je, ali je još više brinula da se ne oznoji na ovih trideset pet u hladu. Mora da bude savršena, smirena, puna samopouzdanja, da bi u potpunosti bila na visini zadatka i zaradila dobre pare. Na tu misao se vragolasto nasmeja. Poruka je stigla: soba 211, drugi sprat, desno, nemoj da kasniš! Odgovorila je: Ja nikada ne kasnim, za dva minuta sam tu, evo me blizu hostela.

Pages