Kratka priča

Mrki i teški oblaci, koji su u međuvremenu, dok su naši junaci čalabrstili „KOD TOZU VAMPIRA“, zagospodarili nebom i zamutili ga, slutili su na kišu.

– Neće valjda – rekoše uglas Rahela i Maks, kročivši napolje i pogledavši u nebo.

Maks je prvi predložio:

– Idemo, šefice, pa šta bude? Nismo od šećera, nećemo se istopiti. 

Pod smrznutim mrakom, klizavom praznom stazom skriveni čovek koračao je. Sasvim daleko od drugih, sasvim daleko drugi od njega. Skrivao je sebe, umoran od ispričanih priča, od skrivenih pogleda o koje su se odbijale reči kao otrov . U jednom zaboravljenom trenutku, zaćutao je, iskrao se i odenuo nevidljivost.

KOD TOZU VAMPIRA – stajalo je na ovećoj, drvenoj ploči, ovalnog oblika, postavljenoj malo ukrivo, ispod krova drumske gostionice, trošne i zapuštene kao ničija raga. Iz odžaka se dimilo, vrata, crvotočna i klimava kao babin zub, blago odškrinuta, a pendžeri, umrljani talogom prašne, bar  pola veka nisu propustili zračak svetlosti.

Autor Milan Pantić

Senka je iz noći u noć skriveno putovala. Vešto je skrivala povređenu levu nogu u sigurnom hodu. Pod plaštom zavijena desna ruka vislila je kroz pocepani zavoj. Prekriven kapom, obris je bledio dugi ožiljak, u zarastanju. Sve je „skladno“ skriveno od pogleda, i mrak je zaštitnik.

I večeras, skrivajući tragove, hoda po razvalinama, vešto, oprezno, naučeno. Osluškuje pažljivo i najmanji šum i... Ostavlja skriveno, na mestima gde retki praćeni mirisom suve krvi, straha ledenog znoja, potraže, pronađu ili...

Metalna tabla veličine metar sa metar, na kojoj je krupnim slovima pisalo VELIKI MAJDAN, ispod čega je neki šaljivdžija sprejom dopisao: „Velkom!“,  obavestila je naše junake da stižu na odredište.

Koliko ima sati?

Na prelazu između ničega u obojeno ništa. U bledilu vremena. U gašenju prolaznog, pretvorenog u obojeno nepostojanje. Iza utihnulih odjeka zalutalosti, na smrznutom tlu prepunom praha... Iskrao se u nesanici, zagazio je nesigurno, osvrtao se i na kraju topljenja pahulja, sa ukusom leda u ustima, bio je siguran da može zameniti nepodnošljivo postojanje za nesigurno lutanje.

Bilo je tačno devet nula nula kada su Rahela Kovač, zvana Kamikaza, i Goran Maksić, zvani Maks, sreli ispred lifta i uz kurtoazan smešak odmerili jedno drugo. Trenutak kasnije, njegovo učtivo: – Dame imaju prednost pokleklo je pred njenim britkim kao sablja: – Gde ti ovde vidiš damu, majke ti? Ja sam jedna obična neobična beogradska devojka, ništa manje i ništa više od toga!te je ovaj morao da popusti i da uđe prvi.

Autor Miodrag Tasić

Pages