Kratka priča

Sаm pоvоd zbоg kоg sе prаvilа žurkа niје biо nоrmаlаn. Vlаdа i Sаnjа su pаrili svоје kеrоvе, pа su rеšili dа čin tucаnjа dvа Lаbrаdоrа učinе vеsеlоm svеtkоvinоm zа vеliki brој lјudi.

Godinama bi grupa određenih ljudi željnih lakog načina za sticanjem bogatstva krenula u potragu za zlatom. To je bila odabrana ekipa vrsnih poznavalaca divljine i ćudi prirode. Od dobrog tumačenja terena zavisio je opstanak u prirodi, trebalo se u potpunosti sjediniti i disati sa njom. Oni koji ne bi izdržali, vraćali bi se kući poraženi, iznemoglog tela i iscrpljenog duha, zaklinjući se sebi da više neće ponoviti slično iskustvo. Oni koji bi bili loše sudbine, izgubili bi i život u večitom traganju za bogatim plenom.

Zvuk helihoptera poremetio je jutarnju tišinu i uskovitlao okolno drveće. Tako stran i neprirodan, rasterao bi divljač koja se danima ne bi vraćala na proplanak. Iz helihoptera iskoči vitka, visoka, ženska silueta. Kačket i zategnuta vojna, maskirna uniforma, teške cokule i snajper uvijen u mrežu koja imitira lokalno rastinje. Sve to da bi je stopilo sa šumom i sakrilo njeno prisustvo. Pretrčala je proplanak i nestala u visokom rastinju. Bila je vrhunski vojnik, navikla je na teške terene, kretala se kao panter...

„Petnaest vekova mi je trebalo da se ponovo rodim kao Irena. Za sve to vreme promenila sam mnoga obličja, proživela mnogo malih i velikih života. Bila sam mongolska pastirica, kojoj ruke i duša mirišu na mladi sir i lekovite trave, bila sam srebrnolisna jasika u močvarnim pustarama Transilvanije i plavokrila lasta koja se gnezdila u zidinama zamka Vaduc, nad prozorom kneginje od Lihtenštajna.

Ivan je sišao dole i ugledao jednog od iskušenika, sa kojim se sinoć upoznao. Bio je to Bogdan, mlađi momak, od dvadesetak godina, koji se ovde obreo zbog droge koja zamalo da ga uništi sa. Bio je tu već skoro pola godine i njegovo stanje se jako popravilo. Od mršavog momka koji je tu stigao, i koji se jedva držao na nogama, postao je vedriji, snažniji, a i uspeo je da dobije malo na kilaži. Bogdan je iznosio neki alat iz šupe, i ugledaši Ivana, reče:

U gradu u kome su se svakodnevno dešavali razni događaji iz kulturnog i društvenog života, živela je devojka koja je bila prilično usamljena. Nije imala sreće da, poput njenih vršnjakinja, upozna pravu osobu, nekog ko bi je izveo i upotpunio joj doživljaj sreće. Sreća je lepa kada se deli u dvoje, svaki trenutak proveden sa osobom koja ti u životu znači, predstavlja najlepši komad dušinog mozaika.

- Molim Vas za strpljenje. - rekao je - Ja sam malo spor... - sa mukom se spustio na suvozačevo sedište.

-Eh, godine... Idemo do... 'Orašca'... - kaže, teško dišući.

-Je l' Vam dobro? - pitam.

Posle par dana, proleće se vratilo, čak je pomalo zakoračilo i  leto. Od one posete ocu, osetivši iznenadnu prazninu u sebi, rekla je Martinu da mora nešto da završi, pa će se brzo vratiti. Koliko još sutra. Međutim, već je bio četvrtak, a njoj se nije dopadalo da se vrati na isti kolosek.

Rođena sam u jednom malenom selu u Banatu, pre 67 godina. Oduvek sam živela u nekom svom svetu mašte i tako sam osmislila scenario svog života.

Imala sam dosta udvarača, ali ni jedan nije bio po merilima mog zamišljenog, idealnog muškarca. Zato sam starost dočekala sama. Ali, ne žalim, imam lep život. Oduvek sam volela da čitam i pišem. Imam nekoliko svezaka popunjrnih, što pričama, što pesmama. Čak sam napisala i dva romana. Ali, niko nikad to nije čitao. Nisam smogla smelosti da rukopise ponudim nekom izdavaču.

Krenuo je u nepoznato, po ko zna koji put. Sam je sebi zacrtavao ciljeve i sam ih je ostvarivao. Pasoš mu je bio popunjen pečatima  graničnih prelaza i posle nekoliko meseci bio je problem pronaći prazno mesto za novi. Ali, njega to nije brinulo, izvadio bi novi pasoš i sa besprekornom upornošću nezasitog avanturiste, putovao je i dalje po svetu. Šta ga je to vuklo tamo, negde? Taj odgovor nije znao, a nekako se nije puno ni pitao.

Pages