Kratka priča

„Mrzim kraj dana. Ne, mrzim gašenje svetlosti... Da, ne volim početak večeri!“, gledajući u časovnik prekriven mrakom, kao da se obraća njemu izgovorio je Martin, spremajući se da sledećom rečenicom potvrdi, obrazloži, „Da veče.“, kao za sebe, sklanjajući pogled, "Noć je krajnje stanje, potvrda. A ovo, posebno u kratkim danima, ovo je... Dokaz da još jedno hodanje, skupljanje makar i blede svetlosti je završeno. Ugašeno i izbrisano postojanje koje se neće ponoviti i... Bože, opet, iznova u svakom danu razbijam glavu i mučim sebe, a ...

Neprimetan, tih i uvek ljubazan, kao senka sa osmehom. On, niko se ne seća imena, u sklanjanju i nesmetanju, dolazio bi, odlazio... Izmicao da neko, bilo ko, ne bi ostio njegovo postojanje. Retko ko da je pamtio izgled lica, boju očiju, neko posebno, karakteristično obeležje, znak koji bi se urezao u pogled.

Kraj njega, prolazile su umorne, znatiželjne praznine, koje bi promrmljale pozdrav i nešto nalik pozdravu. Dovoljno je, on ne traži više i ...

Autor Miodrag Tasić

Brzo, grubo i prepun nadirućeg stanja najnižeg, grabio je u vrtlog . Sa "opravdanjem“ da zlo ubija zlo, iz očiju prepunih gađenja, upijao je senku, najmoćniju senku, oličenje svega što u njegovom pogledu ima jednu reč-mržnja. Odbacivao je sve blede senke, nedostojne osvete, razbacao je nepokretom i nedodirom sve prazno, izbledelo. Podizao se od tla, kružio i... Pao je, ležao je na...nije pronašao, samo se istopio, ugasio, postao je još jedan prividni trenutak... U iščekivanju, u gašenju, do novog hoda...

Da li je postojalo pre ? Vreme iza okrenutih leđa, vreme koje je odbačeno jednom i zauvek. Da li je postojao on ? Besan, otužno ljutit i bremenito nemoćan. Mašući rukama nekontrolisano i nervozno, sa besom za juriš na vojsku iluzija koja se skrivala iza magle, nemoćan da dobaci kamen pomisli koji će pogoditi nakazu što štrči. Unakaziti mu odvratni izraz usana, koji nije smeh ni tuga, nešto što liči na iskeženost.

On! Sam, ostavljen od sebe i prepušten stihiji...

Ona stoji na uglu ulice koja deli Studentski grad od ostatka sveta, čudno zamišlјena, mlada i anđeoski lepa.

On, kao kobac koji je ugledao plen, skoro joj pritrčava i započinje razgovor.

– Čekaš nekoga?

– Ne, ne čekam. Stojim onako.

Kiša je u Beogradu. Bliži se kraj 2021.

Devedesetih se prikazivala, premijerno, serija „Policajac sa Petlovog brda“. Divni Ljubiša. Policajac sa dušom. I decom. Sam se bori kroz život baš kao i ona. Trči na posao, vodi decu u školi i vrtić, potom na karate i muzičku školu. Uz sve to pokušava da nastavi navike iz prošlog života, odlazi u pozorište, na koncerte, izložbe.

Poslednja kap ledenog znoja slila se na nosa... Zasmetala je i probudila oko u snu. I uho je bilo spremno da sasluša poslednjih nekoliko rečenica.

Jedno mučno i teško putovanje, sasvim brzo i lako se privodilo kraju. Skoro sa zadovoljstvom odstupanja. Sasvim mirno i lako ni nalik poslednjim skrivenim putovanjima. Tek tako ? Sasvim uobičajeno i bez bola. Kraj u tišini, daleko od pogleda, skriveno u poslednjoj misli.

Autor Miodrag Tasić

Pages