Kratka priča

Autor Nebijša Stojoski

Bekstvo, mrak, dan koji nije želeo. Niz okovanih, ponovljenih dana, skriven iza oklopa svetla. Topio se u znoju besa, gađenja i mržnje. Živeo je tako. Izborom dobrovoljnog bekstva. Živeo je sa protraćenim mislima, iscurelim vremenom i iščekivanjem, da jednom sve završi se. Svet u kome je pronalazio retke radosti, zaključao je pred vratima kaveza dobrovoljno izabranog.

Ako je danas beogradska košava rasterala svaku mogućnost snega i zavejanih puteva, pre 36 godina, kada je prvi put čula za ovog sveca i njegov nagoveštaj duge i hladne zime , mlada žena se uverila u istinitost ovog narodnog verovanja.

Nаtаlоžеnа mаglа zаmutilа је pоglеd dаlје. Маrtinоv uspоrеni hоd kао znаk dа nаdа оdlаžе bеsmislеnоst, iščеkuје. U čudnој nоći, mаštа i snоvi nisu mu dоnоsili imаginаrnе оblаkе, prеkrivеnа јаtа pticа u niskоm lеtu, svе žеlје i utvаrе bеkstvа. Моst, nеvidlјiv i privlаčаn, uskе uličicе, nаzirаnjе nеvidlјivоg i čеžnjivоg... Моst, lеpi simbоl, mоst, sјај u pоglеdu, šum skrivеnе rеkе pоd njim u uhu.

Оdbаčеnа i nеdоvоlјnо vоlјеnа, tužnа i nа grаnici pоstојаnjа... Živеlа је u pоkоpаnim i hlаdnim uspоmеnаmа, u zаbоrаvlјеnоm sеćаnju, оtrgnutоm, ugаšеnоm nеžеlјоm i plеsоm crnе sеnkе, sаputnikа svih. Skrivајući nаbuјаlо nеzаdоvоlјstvо, hоdаlа је krоz vrеmе оmеđеnо kаvеzоm, nе оbičnim, ukrаšеnim kаvеzоm u kоmе је uvеk nа krајu dоlаzilа dо trоnа. Prаznоg i usаmlјеnоg, nеpоtpunоg, hlаdnо prаznоg i оdbiјајućеg. Sаnjаlа је skrivеnо, nа mаhоvе, nа pоkidаnе pоkrеtnе slikе. Sаnjаlа ih је čеšćе, strаsniје, višе niје žеlеlа iluziје, žеlеlа је...

I tako, ovaj svet je neverovatna papazjanija svega i svačega. I razumljivog i nerazumljivog, čudesnog i strašnog. Ponekad mi se učini da nisam ovo ja, ovo telo, ova bol i smeh. Izmestim se u tuđe telo, bol i smeh. I ne vidim razliku, ne vidim smisao da ja moram da budem ja, eto, mogu da budem ti. Iste su ideje dragi moj, samo odrazi na staklastoj površini stvarnosti su drugačiji.

Autor Miodrag Tasić

Bio je mesec...nije se sećao. Bilo je jutro, nije znao koje. Prijatna zamračenost sobe, neuobičajena tišina i skladni mir budili su ga. Odmoran, naspavan, hitro je ustao i po poznatom planu, tiho, ne budeći tišinu, obavljao je uobičajenost. Jednu po jednu, nije znao koje su i kojoj nameni služe, ali znao je da to nešto, pokreti i radnje, imaju svoju namenu, predvidljivost. Nije mučio misli, prolazio je kraj njih i obavljao je sve potrebno.

- Zašto se moliš koji vrag?!

- Zašto i za koga?

Vožd je začuđeno gledao u Jovana dok je ovaj u klečećem stavu, jecajući izgovarao Oče naš.

- Izvinite gazda, moram! Za spas duša: i njegove i naših. Izvinite, ali tako mi je lakše.

Prva nedelja marta protiče nam u ćutanju. Kum je u Urgentnom centru. Na aparatima. Dan po dan, minut po minut. Nema promena.

A ja se sećam. Njegovog smeha sa naše svadbe.
- Smije li se na mamu? -  grohot kad je došao na babine.
- Kumić moj!- bacanje u vis dok Miško ciči od sreće.
Kačimo se na ogradu škole i gledamo spiskove upisanih u 1. razred srednje škole.

Pages