Kratka priča

- Zašto si zaspala snom koji nije tvoj? Iz takvih je buđenje bolno. Morao sam da te razbolim. Povredio sam te da bih ti zalečio ranu koju si sebi nanela. Razbio sam te u komade da bih te sastavio ponovo. Sad si opet cela. Izvini ako te je moj šamar zaboleo, ali drukčije nisam mogao da te probudim iz pogrešnog sna.

- Nije zaboleo šamar koliko je bolna java. Pusti me da spavam! Zar ne vidiš da su svi zaspali?

- Sunce nije i čeka da otvoriš oči i pogledaš u svetlost.

Kao devojčica se plašila da ostane sama u kući, pa je otvarala vrata, čim bi majka otišla na posao, i sedela na betonu kod garaže udišući miris benzina što je izlazio ispod autobusa na početnoj stanici, stvarajući masne mrlje po putu. Udisala je snažno otvarajući nozdrve,  približavajući se živoj ogradi koja ju je štitila od radoznalih pogleda. Taj miris ju je neodoljivo privlačio i sada kao odraslu ženu ali nije mogla da pronikne u pitanje: "Zašto?"

Ta zora je bila predodređena da se probudi rano, da joj se osmehne i poželi od njenog slabašnog sunca...

Preskočio je buđenje jutra, skrivajući se kao dete u tami od nepoznatih čudovišta, pod prostirkom kroz koju nisu prolazili zraci. Ni toplina nije  dopirala, okovao je ivice zaleđenim željama bola, hermetički zatvoren u papirnom kavezu.

Adelita Radičević

Otvorio sam oči, ali ono što sam video bilo mi je sasvim nepoznato i nepojmljivo. Mrak je imao crvenkaste prelive i neki čudni odsjaji su mi, samo na trenutke, otkrivali  slivove plavih i crvenih reka koje su se račvale i preplitale, na toj neobičnoj geografskoj karti u mreznjačama, na kojoj nije bilo ni jednog putokaza. Hteo sam da pomerim ruke i noge, da ustanem i izađem na svetlo dana, ali mišići nisu slušali komande mojih misli.

Sreten je podigao pušku  i naciljao u Jovanovom pravcu, koji je nemoćan očekivao svoj kraj. Iz obližnjeg žbuna je izleteo Šapa, koji je skočio i odgurnuo Sretena, a puška je opalila u visinu. Posle par sekundi, pojavili su se i Radovan i Čedomir, zadihani od žurbe da pomognu svom prijatelju.

-Šta to radiš budalo?- povika Radovan na Sretena. Ovaj je povratio ravnotežu odgurnuvši Šapu koji je stajao pred njim i besno režao na njega.

Okrečio sam podrum u roze i napravio dečiju sobu. Orman narandžaste boje pun je haljinica, za nju sam birao najlepše, od onih sa cvetnim dezenima, pa do jedne bele za male princeze, uz nju ide i kruna, plastična, ali materijal od čega je napravljena nije bitan već čija će glavica da je nosi.  Fioke crvenog radnog stola pune su svezaka, bojica i flomastera. Dečiji drveni krevet prekriven je plavom posteljinu, a pored njega sam smestio akvarijum sa zlatnim ribicama.

Krajičkom oka, razgovarajući sa direktorom privatne klinike za neurološke bolesti, Marina je u parku ugledala njih desetak u kolicima. Od danas radiće sa njima kinezi terapiju, prešla je iz državnog u privatni sektor, najzad, pomisli, trebalo je toliko truda, ali vredelo je.  Direktora Skenderbegovića je poznavala od ranije, obećao joj je posao a ona je bila među najboljim terapeutima i najzad će raditi za najbolju ustanovu tog tipa u zemlji.

Vidovita Senka - pod tim imenom je memorisana u mnogim prestoničkim mobilnim telefonima.

Sa klijentima se obično sastaje negde u blizini njihovih kuća. Čak i ako je na drugom kraju grada - ne mari. Voli da pešači, da se muva, vremena ima na pretek. Seansa košta 20 evra, to je tržišna cena poslu, poput njenog. Da, poslu - dobro ste čuli. Pošteno ga radi, svaki božiji dan u nedelji i primećuje da je sve više tražena.

Težak je bio san. Nekoliko vezanih noći i jutara iscrpili su ga do te mere da je te večeri, četvrte večeri koja je plesala po njegovim mislima, slomljen, jednostavno pao, zaspao i spavaoooo. Umor nije silazio sa lica u polumraku, umor pomešan sa besom, začinjen najtežim željama.

Pages