Kratka priča

Ne, nije to... Ništa dramatično, nesavladivo, to je poslednja kap koja klizi sporo, iritirajuće i nikako da dodirne zamućenu vodu. Da ostavi trag po prljavoj čaši i konačno zvukom, makar tihim razbije tišinu. Martin je ćutao. Zabrinjavajuće je da ni bes, vatra ne klize po licu. Samo kameni izraz lica i dugo zurenje u tačku. Bez misli, i onih praznih, bez jedva čujnog disanja bez sebe.

Autor Milan Neđić

Brojao sam minute, sate, nekoliko dana pretvarao sam u sitne pahulje držao ih na dlanu... I bio sam beskrajno tužan. Na dodir ruke, spavala je osmehivala se ali bila je daleko. I dugo željeni susret nije se dogodio, ko zna zašto... Opravdanje prazne reči, izmišljeni razlozi. Najzad prekinuo sam sopstveno bedačenje, naglo, grubo kao da sam ošamario sebe tako snažno da sam... Ugledao sam sve zvezde dok mi je obraz brideo od snažnog i iznenadnog udarca...

Autor Milan Neđić

San je bio kratak i prekinut demonskim prstima. Modrice po vratu, brisao sam ledenom vodom i želeo sam da mogu da vidim. Poderani pokrivač nije mogao sakriti prazni deo kreveta. Reči koje su bile snovi, progutale su svežinu noći. Gašenje noći bilo je tiho, a jutro u buđenju prepuno kapi.

Jedne noći, Baltazar Šlјivić najednom se trgnuo u snu, potom je otvorio oči i uspravio se u krevetu.

– O, moj Bože! – izustio je, i videvši da je tek počelo da sviće, duboko uzdahnuo i pokušao da vrati film unazad.

Autor Milan Neđić

Došao je čas ? Zgrčeno telo koje podrhtava, čas vidljivo čas prikriveno. Prazne misli koje udaraju sve snažnije, to je... Stanje postojanja, čestih dana ili praznih tihih noći koje se stapa sa kišom i klizi. Taj čas traje i traje. Ne nije ovakav, nikada ovako nemoćni izraz privida nije se zgrčio, sakrio, drhtao. Ni ime ne može više puta ponoviti da sasvim siguran je da on je. On ili ... Dopirali su do njega zalutali vapaji, odbeglih senki. Iz mraka su se vraćale senka za senkom u nepravilnom podrhtavanju dana, pozne noći.

Autor Milan Neđić

Čudni dani, čudno proleće koje je više ličilo na poznu jesen, nego na radost života. Sve kao i vreme u kojem sam postojao. Ne mogu reći da je bilo šta drugačije, mnogo drugačiji nego godinu, dve, više godina ranije, slično je ili samo osećao sam se... Stariji, bespomoćniji, beživotniji. Nisam imao volje ni za sitnim radostima, bekstvima, beleškama...jednostvano osećao sam se kao predmet, ostavljen negde, odbačen koji samo diše i ne razlikuje se od stvarnog odbačenog predmeta.