Kratka priča

Miljana je radila u cvećari na ćošku. Obožavala je svoj posao. Uvek je važila za velikog romantika u društvu. Ceo život čeka onog pravog. Ljubav je za nju nešto posebno i prelepo. Oduvek je žudela da je zadesi velika ljubav kao iz sna, ili poput romana koje bi u slobodno vreme volela da pročita. Želela je da ima uza sebe nekog pouzdanog, ko bi joj dokazao da prava ljubav zaista postoji, neko ko će brinuti o njoj, poklanjati joj svu pažnju i voleti više od bilo čega na svetu. Ukratko, trebao joj je neko kome će biti dovoljno njeno dobro srce i iskrena ljubav.

"Iz knjige sam izašla da bih se u knjigu vratila" 

Nikada mu radoznalost nije bila jača strana, no, ta kutija veličine mobilnog telefona, koju je devojka preuzela u pošti, previše ga je interesovala. Ipak, nije se usuđivao da prekrši datu reč, kao da ona može da proveri da li je video šta je unutra.

Jesen se bližila kraju. Drveće je pokušavalo da sačuva poslednje listove na sebi, ali uzalud. Hladan vetar nemilosrdno je kidao poslednje listove i nosio ih daleko na svojim snažnim krilima.

Zaustavio me je kod Tašmajdanskog parka. Svalio se na prednje sedište, ne gledajući me i izgovorio je meni staru, dobro poznatu adresu. Gledao je ispred sebe i ćutao. Moj drugar iz detinjstva i najbolji prijatelj iz mladosti.

-Znamo li se nas dvojica odnekud? - pitam i smeškam se.

On pogleda u mene, pa poče da se smeje.

-Eeeej... Izvini, nešto sam se zamislio, a i ne gledam u taksiste, pravo da ti kažem... Pa, gde si ti, bre, nisam te baš dugo video...

Morska obala, koja je vekovima spajala priobalne gradove, omogućila je sudbinsku povezanost između dva slučajna prolaznika.

Živela je u gradiću duž morske rivijere na kojoj se nalazilo glavno pristanište i luka. Uživala je u lepim trenucima provedenim sa bliskim osobama koje su joj bile glavna moralna podrška i oslonac. U životu joj gotovo ništa nije nedostajalo. Nije čeznula za novim poznanstvom i zbližavanjem, imala je svoj lični kutak u kojoj su svakodnevno boravile osobe koje su joj bile drage.

Pomešala je boje i snove, dozivala anđele, jaukala, drala se, stenjala glasno i strasno, šaputala molitve i ubijala demone, sve to, ne bi li promenila točak sudbine. Ali, ništa se nije promenilo i dalje je bila u bolničkom krevetu, vezana kaiševima, sa beskrajnom filmskom trakom nekog horora u glavi. Stvarnost je bila strašnija, zaključi ona i brzo se vrati onoj traci.

Ima sigurno desetak godina kako je jedna mučna strana života Viktora R. zatvorena, jednostavno tačka je stavljena. Tog trenutka, kutija zla zalljučana je iza sedam brava, vezana lancima i zazidana u podzemnom hodniku.

Jedanaest mi je godina. Idem iz škole kući, podne je, prvi dan juna, vruće i sparno. Na nebu ni jednog oblačka, ni daška vetra, put je prašnjav i izlokan, grlo mi je suvo i bole me noge od pešačenja. Ipak, koračam, trudeći se da ne mislim na dešavanja u današnjem danu , dešavanja koja mi ne izlaze iz glave, potpuno su mi obuzela misli i  boli me glava od ogromnog klupka pitanja koja se sudaraju između mojih slepoočnica.

Tokom vikenda , Srđan je doneo odluku i rekao Biljani da u ponedeljak ide u u socijalnu službu da popriča sa nekim...i tako je i uradio.

-Dobar dan! Meni bi trebao neko ko radi oko nasilja u porodici.- rekao je kada je ušao u kancelariju u koju su ga uputili.

-Izvolite, sedite. Recite mi u čemu je stvar?- reče jedna od službenica.

Pages