Kratka priča

“Izvini, ja nikada nisam ovako iskreno i glasno pričao, malo me je sramota, ali se nadam da ću uraditi pravu stvar.

Prvo i osnovno: volim te beskrajno, neopisivo, uvek i zauvek. Da, baš tebe!

Žurim, trčim za korak ispred pucnja, infarkta, gušenja ili bilo kog trkača smrti. Završavam užurbano u grču ostavštinu gluposti i jada, da je neko ne ukrade. Evo, precizno i nečitko, sa zdravim razumom i ludilom pišem poslednje redove, još samo ovo, da još ovu sitnicu, ogromni zalog moga ludila, ništa ne sme biti izostavljeno, ni jedna tačka, zapeta, uskličnik. Ovo je moj zalog i ne dam ga nedovršenog.

Pešačila je kiometrima. Odavno je iza sebe ostavila zvukove grada i koračala je sve brže, kao da je  nesvesno bežala od nečega što ju je tiho proganjalo. Staza je vijugala u brda. Uzbrdo i uzbrdo, šuma je zaklanjala nebo. Gusta borovina disala je u njenom ritmu. I ona je disla drugačije, dublje, nije osećala zamor, zaboravila je na telo, prepustila se drevnoj šumi da je vodi.

Oduvek je bila omiljena u društvu, plenila je nekim unutrašnjem sjajem koji se naprosto širio iz nje. Zahvaljujući urođenoj harizmi, lako je sticala nova poznanstva bez uloženog truda. Gde god bi se našla prilazile su joj osobe koje ranije nije viđala u želji da sa njom ostvare bliži kontakt. Delovala je mirno i povučeno, ali ipak dovoljno primamljivo muškarcima, iako to nije znala. U životu je imala samo jednu želju, da na vreme završi školovanje i započne samostalan život.

Nije volela dnevno svetlo. Po danu je morala da ide na posao, da sreće druge ljude, da razgovara sa njima, da se osmehuje, da učestvuje u životu. Po danu je morala da misli o računima, o spremanju hrane, o svakodnevnim obavezama koje su joj sve teže padale, a nije ih mogla izbeći.

Autor Maja Adamović

Ustali su rano, posle jedva prospavane noći, iako se mala Zlata jedva primirila posle baba Jelinih obloga i krenuli za Zrenjanin u bolnicu. Tamo su pronašli dečijeg lekara koji je pregledao malenu, i rekao im loše vesti:

-Na žalost , detetu je jako oštećena rožnjača…bojim se da nikada neće uspeti da povrati vid. Donka je zaplakala, a Jovo upita lekara: -Jel to ona skroz ostala slepa, doktore?

Autor Dušan Makačević

Gore sam.

Sa ove visine se bolje vidi koliko sam nisko. U taj vazdušni prostor ne ulaze oni bez krila feniksa.

Iz dana u dan se penjem niže. Želim da budem još gore, da dotaknem dno svoje visine i saznam šta je ispod moje zemlje sakriveno.

Ovde tajne nemaju grobove. Niko ne može da ih sahrani.

Gore sam.

Beše to u leto 1850.  godine, dve godine pre njegove smrti, šetala je pored Neve, kad je okrznu levim ramenom neki čovek, prilično čudnovat, gledajući izravno u put, pa promrlja nešto što naliči na izvinite. Ona se okrenu ljutito,  gledajući u plećati šinjel od koga se nije videla glava i umesto gneva, njenim licem zatreperi dašak iznenadne sreće.  Zapravo, ona ga nikad nije upoznala, mada je žudela da ga vidi samo na tren i da mu stisne ruku, da mu na neki način stavi do znanja koliko ceni njegov rad.

Pages