Kratka priča

Autor Aleksandar Đukanović

Duboko sam udahnuo. Opijao me je taj proljećni vazduh. Osjećao sam sunce u očima. Osjećao sam zujanje u ušima. Grudi su se nadimale. Poslije onako ljute i hladne zime, ovo je bio dar. Sunce je granulo, bilo je relativno toplo, dan kao stvoren za šetnju. I bilo je vrijeme da protegnem ove moje noge, zaspale i željne malo lutanja.

„Izbоr nе pоstојi. Izbоr је nаmеtnutо lоšе rеšеnjе, uvеk i pо prаvilu izmеđu lоšе i lоšije оdlukе... Оn је prеvаrа slоbоdе, imаginаciја prаznоg umа, оn је...“, mrmlјао је Аlеksеј,mrmlјао u оbičnо, nеоbičnоm јutru, sаm sа sоbоm, pо prаvilu , uvеk је tаkо i bivаlо ili skоrо uvеk.

Eh, ali emotivno nezrela ličnost je već nešto drugo. To je opasna dijagnoza. To boli. Naročito ako bih to ponekad čuo iz Marininih usta. Uvila bi tu svoju pomisao u birane reči, kao da mi poklanja bombonjeru napunjenu otrovom. A od toga zbilja nema ništa gore.

Kad u njenom glasu osetim da u njoj tinja neko nezadovoljstvo, dođe mi da svisnem. Pokunjim se. Potonem. Niti znam kako da se odbranim od toga, niti umem nju da umirim. Onda dozivam Boga i pitam ga kako da se izborim s tim?

-Obrene, zete moj... Hvala ti za ovo! Doći će dan kada ću ti se za ovo odužiti. Za koju godinu, ako Marko ili Ljubiša budu hteli i ako ja budem do tada mogao da im sredim nešto, pošalji ih kod mene. – reče Jovan Obrenu, taj dan kada su se rastajali pre njegovog odlaska.

Dešavalo se, tako negde s kraja jeseni i početka zime, suvomrazica zapali obraze hladne, pa se provlačim kroz pune autobuse ljudi, da bih odlazila na trgove i započinjala razgovore sa potpunom nepoznatim licima koja su me podsećala na neke izgubljena. Oni, nesmotreno pričajući o tome koliko su srećni, ranjavali su me, jer ja osim sebe nisam imala nikoga uz koga bih se ušuškala, uz koga bih pobedila vetar i ledene dane. I onda bih promrzlim prstima hranila golubove hlebom, stegnutim i bajatim, ličeći samoj sebi na pepeljugu, čija priča nema srećan kraj.

LICA

 

PRVA - gorda, koja za sebe misli da je drugačija od druge, čudne

DRUGA -  seljanka po vokaciji koja veruje u večitu zabludu da može ljubavlju da  menja njegov bračni status. Pojašnjenje: seljanka nije osoba koja geografskim poreklom potiče iz  ruralne sredine, već estetski namunjeno, duhovno pusto  i mentalno jadno stanje ženske osobe, koja se boji samoće I Noći muzeja. 

Zoranova mala spavaća soba, imala je ulogu i radne sobe. U ćošku je stajao rasklopivi kauč sa skoro uvijek neraspremljenom posteljinom. Uz kauč je bio stari kompjuterski sto, koji je sada služio kao pisaći. Pored vrata su stajale dvije ručno pravljene police za knjige. Napravljene su vješto, ali od materijala koji je bio dostupan, tako da su bile mješavina dasaka, iverice i šperploče. Sadržavale su skromnu biblioteku od nekih 300 knjiga.

Oprosti, ja samo o ljubavi mogu da pišem. Znam, mnogi su gadljivi na moju “patetiku”. Neka su. Razumem ja sve i svakoga. Boli ljudsko zlo, ali živimo u apsurdnosti viđenog i doživljenog, zato, realno je da imamo svi neku svoju istinu. Zbog toga mislim da ne postoji jedna istina i ništa više. O, postoje milioni predivnih istina. Eto, za mene je istina-ljubav, u bezbroj oblika.

Тišinа је оdzvаnjаlа krоz prоzоr pоput nеvrеmеnа kоје sе sprеmа sа оpustоši grаd. То је dаn, uvеk trеćа subоtа u mеsеcu gаšеnjа prоlеćа... То sе pоnаvlја gоdinаmа, dеcеniјаmа i uvеk је skоrо istо, sа mаlim, nеprimеtnim, rаzlikаmа u bојаmа. I kućа је istа, kućа kоја stојi, nеtаknutа u rušеvini.

Pages