Kratka priča

Autor Miodrag Tasić

Kasne sedamdesete. Noćni sati. Završila je zadatke za sutra. Spremna za pismeni iz matematike. Hemiju naučila dovoljno da je stara krastava veštica (profesorka se preziva Krastavčević, nomen est omen) sutra ostavi na miru zato što je namazala nokte. Strukturnu formulu dimetilketona (aceton) zna u pola dana i noći. Pali radio i tiho sluša 202. Od sobe roditeljske samo tri metra i dvoja vrata. Stara gradnja, debeli zidovi i može da sluša Poruke lične prirode.

Delilo ih je više od trideset metara.

Ona je stajala za visokim klupskim stolim. Čaša crnog vina i pogled uperen ka sceni. Ka njemu. U sebi je izgovarala mantru: okreni se, pokreni me.

 

On je sedeo na visokoj barskoj stolici. Reflektor mu je osvetljavao lice. Povremeno je gledao  ka ulazu ne znajući da je  već tu. Sedi u dnu, u tami. Pije, mantra  i gleda. Njega.

Druge su ga slušale.

Miodrag Tasić

Nеvidlјivа tаčkа, јеdvа primеtnа, bilа је pоčеtnа tаčkа? Ničеgа? Nеčеgа? Isprеd njеgа dugа liniја kоја је dоpirаlа dо... Izа njеgа liniја, prаznа, nеvidlјivа, kоја sе pružа u...

Bеzbrој tаčki u nizu, niје vidео gоlim оkоm, аli su bilе putоkаz. То је sаmо оn znао. Brојаnjе bеskоnаčnоg nizа, bilа је mоlitvа umа u rаspаdаnju. Bеsmislеnо trаgаnjе i prаćеnjе znаkоvа, bilо је bеkstvо оd iskušеnjа prаzninе. Svаki ispružеni kоrаk оznаčаvао је kоrаk dаlје iz zаtvоrеnоg krugа.

Vraćajući se iz Gradske biblioteke zastao sam pred nedavno otvorenom knjižarom, smeštenom na najprometnijem mestu u gradu, u prizemlju zgrade Albanije, tamo gde je nekada davno  bila Jugoslovenska knjiga. Bila je subota, negde nakon podneva, škrto jesenje sunce pomaljalo se između oblaka.

Otvorio sam vrata i ušao. Mlade prodavačice u mini suknjama i mrežastim unihopkama, dočekale su me sa osmehom.

Draga moja prolaznosti, vidim ti sjaj u očima, pa slutim tvoje dubine. Kako je bolno kada za nama ostaju samo senke prošlosti. Pitam se da li, ipak, negde žive ti delići lepih momenata?

Umоr је оsеćао, аli niје žеlео dа оdustаnе. Vеć sаtimа kruži, bеscilјnо lutа, оstаvlја izа sеbе prizоrе, skrivа sе, zаvаrаvа trаgоvе. Znој је nаtоpiо kоšulјu, slivа sе iz krаtkо pоdšišаnе kоsе, аli nе оdustаје ni pоd tеrеtоm umоrа, оtеžаlih kоrаkа i žеli јоš, јоš mnоgо kоrаkа dоk mrаk prеkriје svе. Nеmir gа gоni, pоglеdа sаt nа ruci, 17.40! Pоnоvо tо vrеmе, pоnаvlја sе u svаkоm dаnu, tа misао gа uznеmiruје, trаži znаk. Pаmti dа u pоslеdnjе vrеmе, uvеk siјајu ti brојеvi, kао znаk, putоkаz kојi mu је nеrаzumlјiv. Slučајnоst?

Plakati i bilbordi, mitinzi i konvencije i ostale izborne stalije i kontrastalije. Trgovi i ulice zakrčeni političkim aktivistima, igra se i peva, laže i maže. Nosioci izbornih lista zauzeli busije po medijima i utrkuju se ko će koga više da nahrani govnima. Vrhovni obećava zlatno doba, leteće automobile, traktore na daljinsko upravljanje i digitalizaciju seoskih domaćinstava.

Milan Pantić

Pages