Kratka priča

Očajanje, lenjost i jadikovanje. Pad, patetična igra ćutanja. Jedno telo koje narasta, postaje prazna naduvena mešina koja pomera se s kraja na kraj i ništa više ili najviše to. Merenje isticanja vremena, brisanje znoja koji davi... Ponekad, ali retko uspevao je da natera sebe, da probudi se i prošeta to prozora, da na trenutak pogleda svet. Suženi svet u pogledu koji postoji. Dovoljno, bez želje da pogled razbudi zaleđene misli. U tom pogledu smenjivali su se kratkotrajni prizori, kiše, sunca koje budi život, beline pokrivene tamom...

Autor Milan neđić

Poslednji naš razgovor bio je neprijatan i kratak. Uputila je nekoliko uvreda i pretnji, čak rekla je da ću najebati, ako još samo jednom pozovem je. Ćutao sam znajući da nemam nikakvih izgleda da izgovorim reč, i da je uzalud suprotstaviti se bujici histerije. I glas, bio je hladan, ona boja glasa koja čak uliva strah ili neprijatnost. Da bio je to naš poslednji razgovor negde u poznu jesen dok sam se vozom vraćao nazad. Osetio sam i nekakvu tugu, bila mi je draga i voleo sam razgovore sa njom, umeo sam da trpim i njen bes. I događale su se neprijatne scene više puta, ali sada je kraj.

Autor Milan Neđić

... Pokušavao sam da se prisetim koji je presudni, besmisleni trenutak, jedan od mnoštva u mnogim danima, mnogim godinama bio taj ? Zatvaram oči, pravim se da spavam, da neko od putnika ne bi poželeo da započne razgovor. Iskreno, nisam raspoložen za priče, bilo kakve čak i smislene, možda korisne. Odbijam mogućnost da dogodiće se čudo i da ću saznati nešto novo, korisno, preko potrebno. Neka mi oproste, ne želim razgovor. Želim biti sam sa svojim mislima dok bežim od sebe i odlazim sebi.

Autor Milan Neđić

Ne reči, ne pokreti, misli, nevidljive, vrele, pune zlobe, bilo kakve, samo da su misli. One kao magnet, privlače odbeglo, ludo, divlje, sve i svakako. Misli. Oslobođene, besposlene, odlutale, umorne...

Uvek su me vodile po razvalinama, kroz mračne ulice, u najdublje iskopane tunele, u podrume iz kojih se nije nazirala svetlost. Oduvek sam ih voleo, priželjkivao, tragao za njima i uvek dolazile su slike misli iznenada, lovile me nespremnog, zbunjenog. I zaustio bih, i dobijao bih odgovor – „ Tražio si nas, tu smo...“

– Danas je na tebe red, mili – reče Ivana, pokupivši sudove od ručka i spustivši ih u sudoperu. 

– Ako ti tako kažeš. – uzvratio sam i odgegao se do kuhinje da pristavim kafu. Kako se nikad ne zabroji, zavrteo sam glavom. 

Septembar 1992.

Svet

Autor Milan Neđić