Krš

Davno su avangardisti i modernisti raskrinkali silne laži koje su umetnosti nosile kroz vekove, pa među njima i književnost, umetnost koja je možda najviše iluzija, laži i pretvaranja imala u sebi. Moralo je doći do dva svetska rata da bi ljudi shvatili da je sve bila gomila šarenih iluzija, da bi neko kao što je Crnjanski rekao: „Dole sa formama i kanonima!” Danas je književnost na rubu izumiranja, dogurana do litice od strane kiča i „bestselera”. Kada vidite da na koricama savremene knjige piše „bestseler”, znate da treba da je propustite, ili spalite, ili pljunete na nju. Ovo što se danas naziva knjigama je uvreda za sve klasike i besmrtna dela književnosti. Masa autora piše neverovatne gluposti i pridobija masu koja ih čita, samo zbog novca. Oni iskorišćavaju književnost, ne gledaju je kao umetnost, ne žive je kao umetnost. Mora početi revolucija, ali ne još jedan rat, ili buldožer u zgradi Vlade, već revolucija u pojedincu.

Sloboda je postala cilj. Sloboda življenja, sloboda govora, sloboda pisanja, slobodni stil... Nema potrebe pratiti zastarele, prevaziđene i dosadne forme i kanone pisanja. Književnost je evoluirala. Čovek već hiljadama godina ne živi u pećinama i ne jede sirovo meso, tako je i moderna književnost izašla iz pećina i sad je na svetlosti Sunca, bez okova pređašnje. Sagledajte zemlju Srbiju. U startu imate mnogo nepismenih ljudi, zatim imate mali broj onih koji uopšte čitaju beletristiku ili bilo koje druge knjige i konačno imate šačicu ljudi koji čitaju prave i dobre knjige.

Problem danas je taj što svako želi da je pisac. Ljudi misle da je lako samo uzeti prazan papir i pisati olovkom, ili ubaciti papir u mašinu i kucati ili tipkati po tastaturi kompjutera. Kao decu nas uče da pišemo, da povlačimo olovku rukom i pravimo slova, koja povezujemo u reči, koje dalje povezujemo u rečenice itd. Svako može pisati ako je naučio, može prepoznavati slova, reči i njihova značenja, ali pisanje teksta, jednog književnog dela totalno je druga stvar. Delo mora imati stila, nekog smisla, snagu i emociju. Ne čini te piscem prosto ređanje reči, filozofiranje „oko-broda-svuda-voda”, i stalno pritiskanje „enter” dugmeta na tastaturi pri pisanju. Čarls Bukovski kao jedan od najvećih boraca za iskreno pisanje i čovek koji je ostao svoj do smrti ima zanimljivu pesmu na ovu temu. Zove se „Znači ti bi da budeš pisac?”

Ako ne navire iz tebe

bez obzira na sve…

i ne pokušavaj.

Ako se ne pojavi iz čista mira

iz tvoga srca, tvog uma, tvojih usta

iz tvojih muda…

i ne pokušavaj.

Ako moraš da sediš satima

buljeći u monitor

ili pogrbljen nad

pisaćom mašinom,

tražeći reči…

i ne pokušavaj.

Ako to radiš zbog novca

ili slave…

i ne pokušavaj.

Ako to radiš samo zato

da bi odveo žene u krevet…

i ne pokušavaj.

Ako moraš samo da sediš

i pišeš sve to iznova i iznova…

i ne pokušavaj.

Ako ti je teško pri samoj pomisli da to moraš raditi…

i ne pokušavaj.

Ako pokušavaš da pišeš kao neko

drugi…

zaboravi.

Ako moraš čekati da izbije iz

tebe,

onda čekaj strpljivo.

A ako nikada ne izbije,

nađi nešto drugo da radiš.

Ako moraš prvo da to pročitaš svojoj ženi,

devojci,

svojim roditeljima

ili bilo kome drugom…

nisi spreman.

Ne budi kao većina drugih pisaca,

ne budi kao hiljade drugih

koji sebe zovu piscima.

Nemoj biti tup i dosadan

i pretenciozan,

nemoj biti izlizan egoizmom.

Sve biblioteke ovog sveta

zevaju od dosade

nad takvima kao što si ti.

Ne dozvoli im to.

Budi svoj.

Ako ne izleće iz tvoje duše

kao raketa,

ili ako te tvoja tišina

ne dovodi do ludila,

samoubistva ili ubistva…

i ne pokušavaj.

Ako te to sunce unutar tebe

ne prži do bola…

i ne pokušavaj.

Ali zato kad dođe vreme

i kad dođe “tvoj red”,

TO će se desiti samo od sebe

i nastaviće tako da se dešava

sve dok ne umreš TI

ili dok ne umre TO u tebi.

Nema drugog puta

i nikad ga nije ni bilo.

Uvek je književnost bila podeljena na različite vrste gde je poslednja bila „zabavna književnost” u koju su spadali kič, šund i ljubavni vikend-romani. Bile su to najjeftinije knjige, okarakterisane kao smeće. Tužno je što je ta „zabavna književnost” danas došla kao vladajuća.

Stefan Stanojević