Belo đubre

Izraz  “white trash” (belo đubre) prvi put sam čula u kultnoj seriji “Homicide: Life on the street”, ili u prevodu “Odeljenje za ubistva”. U tom prevodu mnogo je izgubljeno i svedeno na samo jedan aspekt života i rada policajaca u gradu Bostonu, na Istočnoj obali SAD-a.  Ovaj nimalo prijatan izraz upotrebio je lik starijeg inspektora pred penzijom, pokušavajući da objasni mlađem kolegi život i navike marginalizovanih belih stanovnika iz predgrađa.

“Belo đubre” po definiciji označava siromašne bele stanovnike polururalnih delova juga Amerike, koji pripadaju nižim društvenim slojevima. Zbog siromaštva, neobrazovanosti, nerada i devijantnog ili kriminalnog ponašanja,  prognani su ili isključeni iz života belaca u Americi. Smatraju se socijalno opasnom ili rizičnom grupom, a ako mene pitate, definitivno ruše američki san o sreći (isključivo) belog čoveka.

San o sreći prosečnog čoveka u demokratskom sistemu vladavine odavno je srušen širom sveta i to pokazuju najnovija istraživanja. Svetsko bogatstvo nikada nije bilo neravnomernije raspodeljeno: ono se nalazi u rukama 10% ukupnog stanovništva na planeti Zemlji. Situacija je ista u Americi, kao i u Indiji, a u Evropi se takođe sve više smanjuje broj bogatih ljudi: prosek u Evropi drže nordijske zemlje.

Ako pitate za Srbiju, nismo imali novca za zvanična istraživanja, ali dovoljno je pogledati od devedesetih do danas kako je sve brže propadala tzv. srednja klasa i prelazila u nižu klasu, za koju odgovorno predlažem naziv – belo đubre. Istovremeno sa njihovim propadanjem, dešava se uspon malog broja tajkuna – bogataša, koji postaju bogataši ne samo za srpske pojmove, već i u svetskim razmerama. Ko bi se kod nas mogao kandidovati za etiketu belog smeća?

Prvo, pogledajte u Beogradu sve one bakice i dekice sa polupraznim cegerima, u odeći iz osamdesetih godina, koji su svojevremeno dobili neki stambeni smeštaj u centru grada od preduzeća u kojima su radili, pa te stanove i otkupili, ali sada sa mesečnim penzijama ispod 100 evra, ne mogu da isprate trendove tromesečnih poskupljenja komunalija i uopšte, troškova života. Njima pridružujem i grupe isto tako starih ljudi, koji su ostali po najzabitijim selima u Srbiji, koji često nemaju nikakvih primanja i koji nekako životare od poljoprivrede, iako nisu u stanju zbog bolesti i starosti da vode domaćinstvo.

Drugi kandidati, bračni parovi koji su svoju ljubav krunisali više nego jednim potomkom, od kojih su pojedini često i bolesni, gde najčešće otac porodice ostane bez posla, majka je bez obrazovanja i miraza, a koje možemo sresti svuda, od egzotičnih predgrađa velikih gradova, sa udžericama i malim baštama, do visokih i ponosnih srpskih planinčina, dolina i raznih vukojebina, gde čovek koji se “nije snašao” mora da tavori. Slike ovih porodica često ćete videti na televizijama, u reportažama koje liče na one sa Nacionalne geografije – “otkrili smo skriveno pleme sa prvobitnim navikama života” i sa jasnom porukom da se od ljubavi ne može živeti, ali eto, vi dragi gledaoci, možete uplatiti koji dinar ovoj nesrećnoj porodici, tek da ih skinemo s vrata.

Treća grupa neizostavno se može sresti po klinikama širom Srbije – alkoholičari, narkomani, sitni kriminalci, prostitutke, džeparoši. Zbog svog životnog “opredeljenja” najčešće završavaju u bolnici sa nekom teškom hroničnom infekcijom ili krupnoćelijskim karcinomom. Ljudi iz mračnih uličica i sokaka mogu vam ispričati stravične urbane epizode i legende o borbama za život i preživljavanju na asfaltu, ili one malo ruralnije, bukoličke, koje počinju od vinograda i pašnjaka, a završavaju čamotinjom seoske kafane i delirijum tremensom.

Nisam pomenula kvadriplegičare, ratne vojne invalide, uopšte: invalidna lica i lica sa posebnim potrebama. Mi se kao društvo uopšte ne dosećamo zbog čega i kako oni postoje – jer su nevidljivi. Porodice ih kriju, koliko mogu, dobijaju neke bedne nadoknade ili ništa, ne kreću se, ne mogu da rade i ne postoji nikakva nada da će država napraviti ozbiljan plan da se ova grupa ikada uključi koliko može u normalan život. 

I najzad, grupa belog smeća koju bih posebno pomenula, moja omiljena...Čitam na popularnom sajtu Urban dictionary (urbani rečnik ili rečnik slenga), definiciju sintagme “white thrash”: to je sve što ide uz ime Paris Hilton. Čak je naveden i citat nepoznatog  autora: "Paris Hilton proves you don't have to be poor to be white trash", iliti: “Paris Hilton dokazuje da ne moraš biti siromašan da bi bio belo smeće”. U Srbiji možemo naći brojne potvrde ove duhovite socijalne teze, u vidu grupe političara tipa Srećka Šojića, bahatog, neobrazovanog ljudskog smeća sa kupljenim diplomama, skorojeviće i ariviste pristigle iz raznih Majčetina i Gornjih Donjih. Za njima plaču rodne njive, suše se vinogradi, goveda riču, a oni se utegli u Armani i Versaće, štrapaciraju Evropom predstavljajući se lažno kao legitimni izabranici naroda, humanisti i dobrotvori...

Gde god da ste pronašli sebe (ili niste), neka vas barem umiri prosta činjenica da đubreta ima svuda, da je Srbija klasno podeljena zemlja prožeta belim smećem, i da smeće smrdi, verovatno kao i riba – s glave.

Sanja Simić