Bol

Neizdrživ je. Često. Kad postane veći i razgovetniji, instikt za preživljavanjem jača, govorio bi Paveze. Koliko mu treba verovati? Faustu je dosadila teorija, pa se bacio na praktični deo obuke preživljavanja bola. Zaista, kako ga preživeti? Ljubomir Simović nas teši tako što, kad vidimo tuđe jade, veće od naših, svojima možemo da kažemo hvala, a Jesenjin lekove protiv bolova vidi u bacanju svega i puštanju brade, kao simbolu trpljenja i pritajene tuge. Virdžinija Vulf je svoj plan, da završi u hladnoj i mutnoj reci, pravdala edukativnom porukom da to posle nje niko ne čini. U praksi, stvari su komplikovanije. Ta dvorodna imenica pravi nam probleme, život nam za tren pretvara u pakao. Savladati ga, ostati čistoga uma, miran i tih, škrgutati čeljustima, cerekati se kao ludak na nekoj čergi i ne trepnuti u trenucima svesti sopstvenog poraza velika je vrlina. Nisu čoveka kaznili osudom na smrt, kaznili su ga bolom. Oduzima se celo telo, duh ljudski gleda kako se kroz pore naborane kože uvlači neka srs nepodnošljiva. Jeza pogađa srčanu aortu, ali kida dušu. Pobeda samoubilačkog nagona nad obamrlim telom govori o katastrofičnosti bola. Toliko je jak da je oslobađanje od njega u vidu smrti blagdan u odnosu na njegove otrovne strele kojepogađaju srž naših kostiju. Ne postoji čovek koji na njega ili nju može da se navikne. Što bol kontinuirano ulazi u naše živote, imunitet sve više pada. Što se dublje uvlačimo u njegovu strukturu, ponor je sve dublji. Ispitivanje bola je preispitivanje sopstvene kapitulacije, a ignorisati ga poželjno je samo u trenucima kada opijati ublaže njegove trnolike obraze.U potpunosti anestezirati bol, isto je što i izmisliti mlazni avion na vodu. Nema leka, ima terapije.

Kako ga savladati? Tu lekciju nam nisu predavali u školicama. Postoje neke tajne koje svaki čovek sam mora da otkrije. U mraku i teskobi, daleko od svih.

Ivan Novčić