Čovek iznad kritike

Kritikovanje ili mišljenje o nečijem radu je zastupljeno odavno u književnosti. Svako od nas ima pravo da iskaže svoje mišljene, ali takođe svako od nas nema prava da vređa tuđe misli. Kritika je jako važna za razvijanje nekog autora, ali samo kada je dobronamerna i pravilno upotrebljena. Svaki rad treba sagledati sa svih strana i iz različitih uglova da bi kritika bila validna i ispravna. Svaki autor „ne mora“ da uvaži tuđu kritiku, ali bi bilo dobro da je razmotri, jer ga to ništa ne košta. Čitalac koji ima zamerku na rad treba da zna da autor ima potpunu slobodu u stvaranju svojih radova i da je možda baš on hteo da rad ispadne na takav način. Naravno, to nije uvek pravilo. Ponekad autor shvata gde je problem, ali se nada da to niko neće primetiti, ili u gorem slučaju, da zna da mu je rad „loš“, ali mu je ispod nivoa da sluša kritike od ljudi koji su ispod njega. Predrasuda tu ima za izvoz, zato je opasno igrati se „pametnjakovića“.

Pre svega, čitalac treba da shvati da je stvaranje „umetnost“ i da autor može da kreira svoje misli na način koji je njemu prihvatljiv. Nit’ će svi radovi biti realni i rađeni po strogim zakonima, niti će svi biti fantastični i zalaziti duboko u samu maštu. Dosta puta čitalac zamera autoru na odabiru „teških“ reči, ili čudnih tema, misleći da ih je autor potpuno proživeo, što naravno ne može biti uvek tačno. Nekad će rad izgledati potpuno realno i davaće utisak da je proživljen, ali će rad biti stvoren u potpunoj mašti. U takvim slučajevima treba biti oprezan pri davanju kritike, nikad nije sve onako kako izgleda.

Autor mora da bude spremam na tuđe mišljenje, čim je tekst objavio i pokazao ga ljudima, ali to ne znači da ima pravo da vređa sve one koji smatraju da im se njegov rad ne sviđa. O ukisima se ne raspravlja. Kad je kritika iskrena i dobronamerna i upućena kao predlog za razvijanje autora to dosta govori o onome koji tu kritiku iskazuje. Veliki umetnici imaju i veliku publiku. Kad je delo jednom napisano ono se može uvek popraviti i doraditi, jer u umetnosti ne postoji konačnost i ne postoje granice. Takođe, svako ko smatra da mu je delo „nedodirljivo“ treba da ima na umu da se umetnost bazira na stvaranju i na širenju kulture, a ne u takmičenju i borbi za prevlast na tronu najboljih. Umetnik mora da bude primer napretka i veličanstevnosti, mora da bude nosilac lepote. Da li smo u stanju da se nosimo sa time i da ne popustimo pred predrasudama?

Nisu svi radovi nastali pod utiskom emocija (koje su presudne za neki rad) već se dosta puta može desiti da autor napiše nešto čisto da bi napisao. Pesma ili priča bez emocija se lako može osestiti pri čitanju teksta, dok radovi koji su pisani sa emocijama su napisani na takav način da je sam autor zapisao sve što je proživeo u datom trenuku. Ni jedan ni drugi rad ne treba omalovažavati, pogotovo rad koji je napisan iz emocije, samim tim čitalac vređa autorovu dušu. Zapitajte se da li biste Vi voleli da neko vređa vaša osećanja? Kritikovanje nije lak posao. Čitalac nikad ne može da zna zašto je delo upravo napisano na takav način na koje je napisano. Onaj koji piše će da da potpuno drugačije mišljenje od onog koji u životu nije uzeo olovku u ruke, ali rad treba sagledan iz svih pravaca, jer to čini analizu kompletnom i ispravnom. Obratite pažnju sledeći put kad budete čitali neki rad i primetićete da će bar jedan čovek reći da mu je pesma ili priča dobra, dok ćete vi za nju reći sve najgore. Ne postoji rad koji je svima loš i koji je svima dobar. U tome je i lepota stvaranja i umetnosti.

Kritikujte, ali kritikujte sa stilom, budite deo umetnosti, jer umetnost je tu zbog Vas. Takođe i svaki autor treba da se upozna sa svojom publikom. Za kraj bih samo dodao, ako neko ima malo čitalaca to ne znači da je on loš. Setite se one poslovice „retki pisci imaju retku publiku“.

Đorđe Grmuša