Do ju spik Srbstaniš?

Ima li još nekog jezika na svetu u kome su gliste besne; u kome su i ćerke sinovi; struja luda; promaja ubija; oči se bacaju; a ljudi se smeju kao ludi na brašno? U srpskom jeziku postoji mnoštvo izraza i fraza koje su univerzalne i mogu da se prevedu i na druge svetske jezike, ali ima i onih koje su tipične za srpski jezik i karakter naroda koji se njime služi.  

Samo Srbin može da te prebije kao vola u kupusu i da bude pijan kao letva. Pretpostavljam da, u davnoj prošlosti, ništa nije moglo toliko da nagna čoveka na bes kao kad mu vo uđe u kupus. Kao i ova, mnoge od idiomskih fraza koje su u upotrebi u srpskom jeziku, mada, nažalost, sve ređe, potiču iz davnih vremena kada je njihovo značenje bilo suvislo i njihov smisao razumljiv onima koji ih izgovaraju. Danas, međutim, one polako prestaju da budu relevantne i samim tim, izlaze iz upotrebe u svakodnevnom govoru. Nove generacije, prirodno, smišljaju nova uporođenja i nove fraze koji bliže opisuju život i svet modernog čoveka. Te nove idiomske rečenice nisu tipične za naše okruženje, jer su iskustva mlađe populacije Srba povezana sa globalnim doživljajem sveta i života koji nas okružuje. Jezik takođe trpi globalizaciju i osavremenjuje se. Zato je interesantno podvrgnuti analizi ove arhaične i anahrone rečenice, jer nam pružaju uvid u našu narav. Ali, još je interesantnije analizirati one rečenične dodatke koji ne mogu da se okarakterišu, ni kao idiomi, ni kao narodne umotvorine, već su jednostavno jezički prilepci, manir govora koji je svojstven svim Srbima, svojevrsne poštapalice.

Da uzmemo za primer jednostavnu uzrečicu 'Ajde polako, Srbi imaju običaj da je  gurnu ispred svake rečenice koja u sebi sadrži predlog da se nešto radi: "'Ajde polako da ručamo",  "'Ajde polako da krenemo", "'Ajde polako da vidimo..." ili "'Aj'mo polako da završimo ovo".  Ne daj Bože da neko požuri  jer bi to, verovatno,  izazvalo bes bogova i kataklizmu neviđenih razmera. Srbi vole sve da rade polako, da odlože što je više moguće trenutak suočavanja sa fizičkim i mentalnim naporom bilo koje vrste. Lenjost nam je u krvi, kao i trpljenje, pa otud i ona čuvena izreka Trpljen, spasen. 

Srbi takođe često koriste i razumeš na mesto tačke gotovo svake rečenice koju izgovore. Ovo je, naravno, za slučaj da preko puta njih sedi potpuni idiot koji ništa ne razume. Srbi su brižan narod koji vodi računa o svojim imbecilima ( a to su, u očima prosečnog srpskog sagovornika, svi osim njega), pa stoga i ta provera na kraju svake izrečene misli. Razumete? 

Jedna od najčudnijih jezičkih pojava je zamena  prisvojne  zamenice;  moj ,  ličnom zamenicom ja  u dativu; meni.

Tako da rečenica "Moja deca idu u školu" postaje "Meni deca idu u školu" ili "Moj muž radi u strugari" postaje  "Meni muž radi u strugari". Sve se dešava meni, i ono što se dešava meni i ono što se dešava drugima, sve se, u stvari, dešava meni. Ja sam centar univerzuma i meni sve pripada. 

Zatim je tu i preterana upotreba milošte i tepanja;  maco, pile, ljubavi, dušo, slatka, prijo, druže, prijatelju, a naročito prema onima kojima bismo najradije rekli da idu tamo odakle su došli. Kod nas je tepanje pasivno agresivan vid komunikacije: "Jao slatka, što ti lepo stoje te pantalone", u prevodu znači: "Imaš dupe k'o sirotinjske naćve". 

Jedna od čestih, nesvesnih, poštapalica u srpskom govoru je: čuješ? ili  Je l' slušaš? Mi ulazimo u razgovor spremni  da nas sagovornik ne sluša, već čeka da završimo to o čemu govorimo kako bi on počeo da priča. Ovo radimo i kada sumnjamo na pozornost onih kojima se obraćamo i kada je sasvim očigledno da nas slušaju. Za svaki slučaj. Oni koji žele da nam stave do znanja da nam poklanjaju pažnju, odgovaraju sa jasno i kad treba i kad ne treba. Ubacuju jasno kad god im se učini da su predugo ćutali i time izazvali sumnju u svoju budnost. 

Omiljeni jezički trik, kojim se pojedini Srbi na veliko služe, je neodređena pridevska zamenica nekakva. Ovo je magična reč kojom se koriste oni koji su dovoljno inteligentni da shvate da rečenice lepše zvuče kada se ukrase pridevima, ali nedovoljno obrazovani da znaju prideve. Ko će da popamti sve te reči čija je jedina svrha da jezik načine kitnjastim kada je tu čarobna reč nekakva (ili nekakav)? Ovom zamenicom se uglavnom koriste raznorazne džet set estradne dame i gospoda kada žele da im poverujemo da su pročitali nešto više od guraj i vuci na vratima ružičaste televizije. U ovu kategoriju takođe spada i prilog za mesto "negde", koji se bogato trpa u govor iz sličnog razloga kao i "nekakva". Sagovornica, naprimer, kaže: "Ja sam negde pronašla sebe u svom radu, koji me negde definiše kao ženu i kao nekakvog profesionalca." Nakon toga vam niko ne bi zamerio da iz sveg glasa zaurlate: "Gde?!" i "Kakvog?!" 

Sledeća na spisku srbizama je umetnuta rečenica šalim se koja se koristi kada se ni malo ne šalimo. Uglavnom između dve maliciozne konstatacije ili obzervacije o sagovorniku: "Ti si totalni kreten... Ne, šalim se... ali stvarno si glup." 

Dakle, suma sumarum, mi smo jedan nakrivo nasađen narod, a takav nam je i jezik. Vickast. Zeznut. Sumanut. Da ga nema, trebalo bi ga izmisliti. 

Ivana Gajić