Duh asfalta

Saša Micić – Monegorijas rođen je 1969. godine u Beogradu. Imao je samostalnu izložbu na “Akademiji 28”, jednu u Cirihu i Frajburgu, a njegove slike bile su deo mnogih grupnih postavki.  Ali, on izlaže stalno, njegova dela krase kaldrmu Knez Mihajlove ulice skoro svakog dana, osim kada ga inspekcijski organi ne oteraju sa mesta, uz naravno, obaveznu kaznu za korišćenje mesta bez dozvole, a kazni ima preko 400, jer baš na tom mestu izlaže već skoro dvadeset godina.

Kako sam kaže, bio je na bezbroj audicija za dodelu mesta u Knezu, ali poslednje godine nije prošao iako je od strane likovnih kritičara dobio zeleno svetlo i najbolje ocene. Pitam se da li je to zato što je komisija za dodelu mesta sastavljena ne samo od likovnih kritičara već tamo sede i gospoda iz komunalne policije, znači dodela mesta ne zavisi isključivo od kompetentnih lica koja bi bila u stanju da odluče o tome šta će i ko će predstavljati Beograd u centru beogradske turističke ponude. Monegorijasa se ni jedan grad ne bi odrekao, ali ovo nje bilo koji grad i bilo koja država. Ovde se nekompetencija ukorenila na funkcijama od značaja, valjda nam zato i u kulturi cvetaju ruže.

Elem, Monegorijas se dohvatio četke još kao dete, jer potiče iz porodice slikara, otac i stric su mu se bavili slikarstvom. Od njih on nasleđuje ne samo talenat već i strast i neobuzdan emotivni naboj koji veoma spontano prenosi na svoja platna. On je slikar čiste energije, on je pesnik nabijene srasti i njegova priča je deo trenutka u vremenu, bez aspiracije da pati za portalima u vremenu koji vode u budućnost, ali sa kapljicom jarko crvene, one krv cvene koju pronosi kroz svoj opus kao sećanje na čežnju.

Po snegu, kiši, suncu on slika na ulicama svog grada, svog Beograda i slika ga onako kako ga vidi i oseća. On je duh beogradske kaldrme koji farba brutalno emotivno svoje zime i svoja leta na pločniku Knez Mihajlove ulice.

Potezi su mu vešti, brzi, impulsivni i jasni, platna često nisu platna već komadi kartona ili papira, a tehnike su mu kombinovane. On ne slika male formate, jer svi su formati mali za gomile emocija koje sabija u jednu sliku. Beograd je plav i kaljav, razliven u jesenjoj izmaglici, ali je i zlatan i crven na julskom suncu. Beograd daje i uzima, hladan je i vreo, nikada mlak. Nikada ga ne ostavlja na miru, nikada ga ne ostavlja bez inspiracije. Monegorijasu suštinski ne treba inspiracija, on je upija iz pločnika i emocije, iz vremena teškog i vremena dobrog, iz patnje i ljubavi.

Monegorijasovi aktovi su puni jakog erotskog naboja, a nasuprot njima slike žene, majke, doma, dišu u ritmu srca. Kao originalni začetnik svog pravca u slikarstvu, on slika svoje svetove, on ograničava svoje svetove, on oživljava svoje strasti i svoje emocije kroz boje i teme.

A, boje su uvek intenzivne, od vatrenih do zagasitih i crnih. Kakav osećaj, takva i boja, jer one vezuju sve, one su sklad u neskladu umetnikovih emocija i vremena u kome je rođen da stvara, a od koga ne beži, već ga živi punim plućima.

Monegorijas je vitez beogradske kaldrme. Poslednji lovac na vetrenjače i poslednji gladijator u areni strasti i umetnosti, neodvojivih, a deficitarnih u novom vremenu konačnih ciljeva.