Gabrijel i ja

Svet nije više bio nov, mislim da sam svim stvarima već znala ime, očekivala sam bezbrižan raspust, posle završene osnovne škole. Cvrc, moji su imali neke druge planove i ideje, te mi je objašnjeno da od njih – roditelja – imam sve što oni smatraju da mi treba, a za ono što ja mislim da mi treba, moram da se potrudim, tj, zaradim. Tako sam se, neopasuljena, našla na svom prvom radnom mestu. U prvi mah, uvređena što moram da radim, vrlo brzo sam otkrila razne prednosti zaposlenog čoveka. Posebno kada je stigla prva plata, a ja bukvalno shvatila reči svojih roditelja: „sve što mislim da meni treba“. Često se setim šta je meni tada trebalo, a onda se obično zapitam, šta današnjim teenage-ima treba?

Kako god – od prve plate, sa nepunih 15 godina, sebi sam kupila ono što mi je zaista bilo najneophodnije: boks cigareta, HB tvrdo pakovanje i tri knjige – Zla kob, Pukovniku nema ko da piše i Hroniku najavljene smrti. Od tog dana, sada već pradaleke '82 godine, Gabrijel i ja smo postali nerazdvojni.

Čini mi se da sam oduvek volela da čitam, zapravo gutala sam knjige, a usput sam ponešto i piskarala za svoju dušu. Kako i zašto sam se tada, tog dana odlučila baš za knjige G.G.Markesa, ne sećam se više. Sećam se koliko sam bila fascinirana njegovim rečenicama, stilom pisanja. Raspalio mi je maštu, u svakom njegovom romanu sam učestvovala u svojoj glavi. Taj osećaj da sam tamo sa njegovim likovima, bio je nenadmašan.

A onda sam, nešto kasnije, kupila njegov roman Sto godina samoće.

Nisam mogla da prestanem da čitam. Čini mi se, u jednom dahu sam progutala tu fascinantnu priču o Čoveku i Životu. Slobodno mogu da kažem da je taj roman promenio moj život. Najpre sam upala u laganu depresiju.   Sve drugo što bih uzela da pročitam, bilo je užasno glupo, nezanimljivo, dosadno. U sećanje mi se urezala jedna rečenica Vladete Košutića o ovom romanu : „Ne verujem da ću do kraja života pročitati išta slično, niti da će išta slično biti napisano do smaka sveta“. Duboko sam verovala u to. Nekoliko godina, čini mi se nisam mogla ništa da pročitam, od početka do kraja. Srećom, prošla me kriza, ponovo sam čitala sve i svašta, trudila se da nadoknadim sve propušteno, a bar jednom godišnje – i dan-danas – pročitam   Sto godina samoće. Nisu me ni ostala njegova dela ostavila ravnodušnom, ali se od ove knjige ne odvajam.

Sve mane, sve vrline, strasti, vera i praznoverje, nasilje, mržnje, ljubavi,  ludila, razumi i zdravo-razumi, porivi, želje, usponi, padovi jednog čoveka toliko su jednostavno, ogoljeno, životno opisani. To je taj Čovek, to smo svi mi, satkani od emocija, nagona, nadahnuća, sumnji. Morala i nemorala. Strahova i junačenja. Iako piše o nekom izmišljenom gradu na drugom kraju planete, Gabrijel zapravo priča o svima nama. Muškarcima koji su obuzeti ludilom ratovanja, neobičnim poduhvatima, javnim ženama. Ženama koje se bore protiv destrukcije, koje žele da unesu red u nered života.

Zahvalna sam Gabrijelu jer mi je otkrio veliku tajnu, suštinu života: Čoveka – gde god bio rođen, koje god boje kože, bio bogat ili siromašan, verovao u Boga ili ne, šta god radio, čime se bavio, o čemu god sanjao – pokreću, od kako je sveta i veka, samo dve stvari: strah od samoće i glad. Velika glad za Ljubavlju. A kad nađeš Ljubav, straha više nema.

„Konačno je život postao stvaran, a moje spaseno srce bilo je osuđeno da umre od srećne ljubavi u slasnoj agoniji, bilo kojeg dana nakon što prevalim i stoto leto“.

Aleksandra Kivela