Intervju sa Goranom Stojičićem

KONKRETNO: Šta možete da nam kažete o sebi i vašem životu pre izlaska knjige?

GORAN STOJIČIĆ: Rođen sam u Beogradu, u Cvijićevoj ulici, 1965. godine, a najlepše tinejdžerske godine proživeo sam na Vračaru, u lici Dušana Bogdanovića (sadašnja Patrijarha Gavrila), u blizini XIV beogradske gimnazije. Odmah nakon završetka srednje škole otvorio sam preduzimačku firmu i radio enterijere banaka širom nekadašnje SFRJ. Posle nekoliko godina prebacio sam se na poslove sa nekretninama. Od 2015. radim kao menadžer u Life Active Health Club-u. Kao mlad sam trenirao fudbal, koji i dalje rekreativno igram, i bez njega ne bih mogao da zamislim život, kao ni bez knjiga, muzike i filma. Imam dva sina iz prvog braka i srećno sam oženjen po drugi put. Živim na Lionu.

KONKRETNO: Kako i kada ste se odlučili da počnete da pišete?

GORAN STOJIČIĆ: Sama odluka u vezi pisanja zapravo nikada nije ni postojala, tj. doneta. Oduvek sam pisao. Kao mlad, to je bila poezija, a kasnije, nakon pročitane knjige „Slučajevi“ Danijela Harmsa - priče. To traje decenijama, uz povremene pauze. Mali broj ljudi je imao prilike da pročita moje rukopise, a gotovo svi su izgubljeni u raznim selidbama, s obzirom da su zapisivani u sveske i rokovnike. Ne mislim da su imale neku vrednost, ipak, žao mi je što su izgubljeni, najviše zbog uspomene na taj period. Prilično sam samokritičan i iz tog razloga su bili dostupni samo meni. Ko zna, možda se trenutno nalaze u nečijem podrumu, a možda ih neko nekada i objavi, i postanu hit pod tuđim imenom.

Što se tiče početka pisanja „Besanih“, sve se desilo iznenada i brzo, pre više od godinu dana. Sanjao sam svoju prvu priču, izleteo u zoru iz spavaće sobe, seo za laptop i napisao je. Nakon objave na Facebook-u - lavina se pokrenula. Istog dana se pojavio i Dejan Bošković, direktor izdavačke kuće Ammonite i ponudio ugovor. Posle nekoliko meseci sam dobio poziv od još jednog, zvučnijeg izdavača, ali već sam odlučio, Ammonite je moja kuća i nisam pogrešio. Prvobitni plan nije bio da pišem, pišem, pišem, i kasnije meilovima nudim materijal za objavljivanje. U stvari, ja nisam imao nikakav plan. Sve je krenulo iz drugog pravca i to je očigledno bio moj put. Toliko o odlukama...

KONKRETNO: Da li ste tokom pisanja imali nedoumice, krize ili sumnje, da li to što pišete - vredi?

GORAN STOJIČIĆ: Naravno. Nedoumice i sumnje sam imao veoma često. Imam ih i sad. Mislim da je to sasvim normalna stvar. Koliko god da čovek ima samopouzdanja (a do njega se dolazi veoma teško) nikada nije sto posto siguran da nešto radi savršeno i bez greške. Rekao bih da je to posebno karakteristično za umetnike. Kompozitor, slikar, književnik, glumac... Svako se stalno preispituje. Još ako je u pitanju prva kompozicija, slika, knjiga, uloga... U mom slučaju, siguran sam da će se sve isto dešavati i za vreme pisanja druge knjige. Zapravo, već se dešava. Međutim, kriza, stvaralačka, nju nisam imao. Pisao sam svaku noć. Problem sa inspiracijom nije postojao.

KONKRETNO: Rekli ste da je sve počelo objavom vaše prve priče na Facebook-u. Koliko su reakcije publike uticale na rad na knjizi?

GORAN STOJIČIĆ: Veoma. Publika mi je reakcijama davala vetar u jedra, a ja sam zauzvrat svima omogućio „direktan prenos“ nastajanja knjige. Nesvakidašnja virtualna razmena energije. Pri tom, društvene mreže mogu da stvore ozbiljan privid i da iskrive realnost. Mnogi su zaslepljeni lajkovima i komentarima, te o svojim rečenicama imaju iluziju. Trudio sam se da moja skromnost nadjača neminovan porast ega. Nadam se da sam uspeo u tome. Čovek mora svakodnevno da se bori sa samim sobom, i kada mu ide loše, i kada doživljava uspeh.

KONKRETNO: Ko je sve učestvovao u vašem projektu „Besani“ i pomogao vam da knjiga izgleda ovako - da se razlikuje od drugih?

GORAN STOJIČIĆ: Dejana Boškovića, direktora Ammonite sam već spomenuo. Da nije bilo njega i da on nije prepoznao i verovao u vrednost mojih priča, ne bi bilo ni knjige. Možda bi je i bilo, ali ko zna kada. Bošković mi je pri tom dao potpunu slobodu po pitanju forme, dizajna, preloma, naslova, kao i nečega što ću reći kasnije. Aleksandra Tendjer je uradila lekturu i korekturu, sa posebnom pažnjom, kako ne bi narušila moj stil pisanja. Ušla mi je u mozak. Za korice, ilustracije i prelom, zaslužan je jedan od najboljih dizajnera na ovim prostorima, Slavimir Stojanović Futro. On je kriv što knjiga i pre nego što se uzme u ruke izaziva toliku pažnju. Za sjajnu štampu, vrhunski papir, odlično koričenje i miris, odgovoran je Predrag Denčić i njegova štamparija Binder. Glavnu recenziju je napisala fantastična Ivana Pekić, čiji se deo nalazi i na zadnjim koricama. Ostale recenzije, koje se takođe nalaze u knjizi, potpisuju: Kristina Kovač, Ljubomir Bandović, Nedim Hadži Ahmetović Mafa, Branislav Radišić i Sandra Rončević. Spomenuo bih Osvalda Tomovića, glavnog čoveka portala Konkretno, za koji pišem od februara ove godine. On nije direktno vezan za nastajanje moje knjige, ali je učinio dosta na mojoj promociji. Takođe, tu su Vladimir Krakov Kraka i Vladimir Đurđić iz Ammonite, koji su se priključili kasnije i sada su veoma važni u odrastanju i životu „Besanih“. Svima sam beskrajno zahvalan.

KONKRETNO: Kako ste odlučili da pišete baš ovakvu kratku formu?

GORAN STOJIČIĆ: Kratka forma me je oduvek interesovala i shvatio sam koliko je teška za pisanje tek kada sam se ozbiljnije uhvatio u koštac sa njom. Dati radnju, karakterizaciju likova i opise, a pri tom voditi računa o dinamici, uz obrt koji sam odlučio da dam u poslednjoj rečenici, a nekada - u poslednjoj reči. Sve to bez imena likova i toponima. To mi je bio cilj. To sam pokušao da uradim. Svesno, znajući u šta se upuštam i koliko sam tom idejom sebi zagorčao život. Ipak, kažu da sam uspeo.

KONKRETNO: Da li se nešto radikalno menjalo u toku nastajanja knjige?

GORAN STOJIČIĆ: Da. Počeo sam da pišem u prvom licu, ali sam se ubrzo prebacio u treće. Još jedna otežavajuća okolnost. Kada pišete u trećem licu vi ste na neki način - Bog. Sve znate. Svaki detalj. Vučete konce i likovi koje ste izmislili igraju onako kako ih pokrećete. Čitaoce ste usisali između korica, u svaki red koji ste napisali, ali to onda mora da bude bez greške.

KONKRETNO: Pišete o ljubavi, ali na poseban način.

GORAN STOJIČIĆ: Naravno, sve se vrti oko te najvažnije stvari. Međutim, u mojim pričama ćete naći najrazličitije situacije u kojima se ona rađa, nestaje i opstaje. Sreća, tuga, osmesi, suze, mržnja, tragedija... Sve ono od čega je ljubav i nastala. Ili ono što možda nastaje od nje...

KONKRETNO: Muzika vam je takođe veoma važna. Uspeli ste da uz pomoć nje izdate prvu multimedijalnu knjigu u regionu, u štampanom izdanju.

GORAN STOJIČIĆ: Muzika mi je veoma važna i drago mi je što je izdavač to shvatio i pomogao mi da ideju sprovedem u delo. Ja svoje kratke priče doživljavam kao minijaturne igrane filmove, a kakvi bi to filmovi bili ako ne bi imali muzičku podlogu? Uz svaku priču su odštampani QR Code-ovi sa pesmama (David Bowie, Massive Attack, Tom Waits, Cocteau Twins, Nick Cave, Tindersticks, Mazzy Star, The The, Mercury Rev, Beth Hart, Morphine, Paul Weller, Amy Winehouse, The Smiths i mnogi drugi), tako da uz pomoć pametnih telefona, svako može da ih sluša. Sve je vrlo jednostavno i na početku knjige je dato „Uputstvo za čitanje“. Dakle, sa muzikom i ilustracijama „Besani“ je od klasične, postala prva multimedijalna knjiga ovog tipa. Rekao bih, ne samo u regionu. Najverovatnije i u Evropi.

KONKRETNO: Šta se sa knjigom, kao i sa vama, dešavalo od njenog izlaska i fantastične promocije u Platou - do ovog razgovora?

GORAN STOJIČIĆ: Knjiga je izašla 9. juna. Dakle pre nešto više od dva meseca i prvi put se pojavila baš na promociji šokantno krcatog Kluba knjižare Plato. Da sve bude fantastično, pomogli su mi Lidija Ćirić, Dr Nataša Anđelković iz Platoa, Branislav Radišić, Ivana Pekić, Tatjana Venčelovski i Rain dogs-i. Sledi gostovanje i promocija na Indirekt festivalu u Umagu, promocija na festivalu Dev9t u Beogradu, kao i gostovanja u nekoliko TV emisija. Prodaje se u Platou, Delfiju, Solarisu i Vulkanu. Prvih nekoliko nedelja je bila dostupna samo u Beogradu, a sada se već može naći u celoj Srbiji. U mnogim knjižarama je na policama na kojima piše „Preporučujemo“. Toliko toga se desilo da mislim da je prošlo dve godine, a ne samo dva meseca od njenog izlaska. Kako je sve počelo, tako se nastavlja...

KONKRETNO: Planovi sa „Besanima“ do kraja godine?

GORAN STOJIČIĆ: Sa Karlom Astrahanom, urednikom kultne biblioteke Milutin Bojić, je pre dva dana dogovorena promocija u drugoj polovini septembra. Na njoj će biti nekih iznenađenja, ali ne mogu sada da pričam o tome. Od tada do kraja godine slede promocije po Srbiji, uključujući i Sajam knjiga u Beogradu. Paralelno sa tim aktivnostima, Ammonite će izdati dve digitalne verzije knjige, na srpskom i engleskom. Razmišljamo i o audio izdanju za slepe.

KONKRETNO: Za kraj, da li pišete nešto novo?

GORAN STOJIČIĆ: Da, počeo sam. U pitanju su takođe kratke priče. Međutim, pored toga što će moći da se čitaju pojedinačno (svaka za sebe) - formiraće roman.

Goran Stojičić