Izazivanje praznine

Okrenut leđima, ispruženih ruku nosio je prazne obrise u obe ruke i udaljavao se. Nisu to bili ubrzani koraci, nisu bili ni spori, bili su koraci čoveka koji je ... Pogled mu je bio upren u planinu iza koje se sakrila polovina bakarnog sunca. Praznina koju je nosio na rukama nije bila teška, sunce u zalasku hranilo je njegovo lice, um i pogled. Znao je da terete doneće do kraja. Njegov um je bistar, misli ne plivaju u mulju i sunce koje se gasi razbudilo je njegovu uspavanost.

Najzad, sa praznim pogledom, pogleda levu ruku. Dve tačke izgrebanog lika jedva vidljive su. Različite i mutne. Jedna je boje kiše i snega koji plešu. Druga je kao buđenje prolećnog jutra, ali nejasna, skoro skrivena. Kišno-snežna tačka, skrivena iz mraka promiče približava se, dodiruje lice u kamenoj hladnoći i beži. Prolećna tačka, pravda se kišom i skriva se... Glas iz daljine šapuće sa strahom.

Prazna je leva ruka, skreće pogled. Nešto čuje. Brbljanje, vidi i izduženi osmeh kao pogled jedva vidljive žeravice. Ples na praznom dlanu i bestidni izazov obnaženosti. Dlan je vreo, užaren...

Sunce je sasvim zašlo, jedva vidljivi zraci osvetljavaju put i ubrzava korake. Mrak je neprijatelj i sakriće cilj, a tada nikuda dalje.

....................

Leva ruka, sama od sebe dodiruje pogled. On zbunjen je. I govori svaki dodir. Niže slatki otrov i priča o danu koji neće dočekati... Pospani medved prvo buđenje završio je. Pećina biće skrovište, prerano je.

Desna ruka zalepila se za vrat i prstima ostavlja tragove. Nokti iscrtavaju slova i ispisuju ... Ukočeno i nepomično telo, pogledom daje znake života i osmehuje se plesu izazova.

Ne nije kraj. Ruke su umorne i spušta ih da vise. Nazad će, veštačka svetlost trag je povratka. Sutra? Ili uskoro. Zakasnio je za danas.