Koincidencija ili Original falsifikata

Neki ljudi samo povremeno ili retko uočavaju koincidencije, a drugi su ih svesni vrlo  često. Postoje sasvim logična objašnjenja zašto je to tako. Ko je zainteresovan i koncentrisan, ko pamti događaj ili osobu A i ko ima znanje da prepozna povezanost  sa događajajem tj. osobom B, već je samim tim uvideo koincidenciju.

,,Pažnja deluje kao munja” – kaže Hulio Kortasar - ,,Jednostavno, koncentišući se na nešto, moguće je otkriti beskrajne analogije i ostvariti iskustvo koje zovemo koincidencija."

Ja stalno uočavam koincidencije, prosto sam opsednuta njima. Ponekad me zabavljaju, a ponekad njihovo uočavanje može da dovede do neprijatnih posledica.

Iz mnoštva interesantnih, izdvojila bih ovu:

Priča je malo komplikovana i ima tri glavna aktera. Sva trojica su pisci. Jedan, vrlo poznat – meni, a i javnosti. Drugi, polupoznat, meni do momenta koincidencije, potpuno nepoznat. Prvi je srpski pisac srednje generacije, drugi, nesto mlađi, bosanski pesnik. E, sad, treći. Treći je mrtav, u svom okruženju enormno popularan, a ja do dana njegove smrti, nikad nisam čula za njega. Takođe je pripadao piscima srednje generacije, autor kratkih priča i novinar. Sarajlija. Pored generacijske i geografske udaljenosti, među ovim piscima se dodatno pojavio i ,,faktor devedesetih”. U mraku koji je zavladao, pogubile su se kulturne veze, a samim tim i uvid u dešavanja u književnosti i umetnosti suseda.

Početkom devedesetih, srpski pisac, V.B. objavljuje zbirku pripovedaka. Mlađi bosanski kolega, A.Z. piše pesme, a Dario Džamonja, glavni uzročnik koincidencije i njenih posledica, je pisao kolumnu za sarajevske novine, a i kratke priče. I to kakve priče! Zatim je početkom rata otišao u Ameriku, a kasnije se vratio u Sarajevo, gde je 2001.godine umro. I sad, kakva bih ja kraljica koincidencija bila, kada za njega ne bih čula baš na dan njegove smrti! Sasvim slučajno i to nezavisno od činjenice da je on tog dana umro. To tada nisam znala. Čitajući naše novine na internetu, naišla sam na članak o njemu – velikom boemu, nesrećnom čoveku, koji, kako se to kaže, utapa svoju tugu u alkoholu. Noći provodi po kafanama, a danju, taj izvanredni portretista Sarajeva, piše o svom gradu i sugrađanima, o svakodnevnici, o samoći i pijanstvima, na jedinstven način i sa iskrenim sentimentom. Nešto jako dirljivo, neka sirova i iskrena emocija  tog teksta, me je prosto dodirnula. Pomislih, bože, kakav divan čovek! Odmah sam nazvala prijateljicu, Sarajku, da se raspitam. Tu me preseče vest da je on baš toga dana umro. Dobih obećanje da će mi iz Sarajeva stići par njegovih knjiga. Tako i bi – dobila sam ,,Priče iz moje ulice” i,,Ptica na žici”. U ovoj drugoj knjizi, pored Darijevih originalnih priča, našlo se i desetak tekstova, koji u formi kratke priče ili eseja, na direktan ili indirektan način govore o njemu. Poslednji tekst, pod nazivom ,,Basna”, je bio iz pera pomenutog A.Z., meni tada nepoznatog. Pročitah ,,Basnu” sa nejasnim utiskom da mi je sve to strašno poznato. Kao neki deža vi. Naravno! Desetak godina ranije, pročitala sam zbirku kratkih priča V.B. Jedna od njih, majstorski napisana, pod nazivom ,,Opomena”, mi je očigledno zapala duboko u pamćenje.

Do koincidencije je došlo tako što je moja svekrva, ljubitelj kniževnosti i strastveni čtalac, kod nas u gostima pročitala jedan roman V.B. Svideo joj se, pa je upitala da li imam još nešto od istog pisca. Ja sam, bez nekog razmišljanja i namere, pružila ruku i sa police slučajno uzela baš tu zbirku priča. Mahinalno, otvorih knjigu i pogled mi pade na uvodne reči, kojima priča počinje. Čudan osećaj me je obuzeo. ,,Ja ovo znam” pomislih. Setih se i priče ,,Basna”, A.Z. jer se i u jednoj i u drugoj pominje Galveston, gradić u Meksičkom zalivu, nadomak Hjustona. Naravno, uporedivši dve priče, zaključila sam da su bukvalno identične, od reči do reči. Jedino je postojala ekavsko/ijekavska razlika, iz razumljivih razloga.

Tokom tog celog dana sam razmišljala o tom ,,slučaju”, pokušavajući da odgonetnem o čemu se radi. Zagledala sam knjigu, očekujući da nađem neki znak da je recimo, priča inspirisana postojećom pričom. Na kraju, oko ponoći, poslah imejl izdavaču, sa komentarom o mom zapažanju i pitanjem o čemu se tu radi. Odgovor je brzo stigao, ali od A.Z. Prosledili su mu moj mejl, da on objasni. Njegovo objašnjenje se sastojalo u čuđenju – iznenađen je, reče, kako se ta ,,koincidencija” desila! Čuo je da su se takve stvari dešavale u istoriji književnosti, ali gde baš njemu da se to desi?! Na kraju dodade da ja ne znam kakvo je Sarajevo i kad nekoga nepravedno nabede, ništa ga neće opravdati. Ta neverovatna iracionalnost me je zaprepastila! Jasno je da sam ga uhvatila u laži, a on i dalje tera svoje!

Nazvala sam beogradskog pisca, V.B., autora originalne priče ,,Basna”, da vidim šta on ima da kaže. Na moje iznenađenje, on se koincidentalno nalazio u kolima, na putu za Sarajevo! Upitah ga na brzinu, da li mu je poznato ime A.Z. i da li je čuo za ,,Pticu na žici”. Ne, reče, izuzev ako mislim na Koenovu pesmu.

U laži su kratke noge. Dobar glas daleko se čuje, loš još dalje. Kada je V.B. stigao u Sarajevo, književni krug je već brujao o ,,aferi” i plagijatu. Tako da je tu, na licu mesta, ,,postao zbilja poznat pisac”, kako mu je kasnije rekao Milorad Pavić. Ako te plagiraju, to je znak da si stvarno neko i nešto. Predloženo mu je da podnese tužbu zbog povrede autorskih prava, ali on to nije uradio. Umesto toga, u svoj sledeći roman u pričama, uvrstio je i priču ,,Original falsifikata”, sa naznakom da je naslov pozajmljen od naziva filma Dragana Kresoje.

A moja naznaka je da sam u podnaslovu navela pozajmljeni naslov originalnog naslova. Tek da ne bi došlo do neke ,,koincidencije”.

Vera Vujičić