Kulturno-politički multimedijalni spektakl

„Politika je skup osnovnih principa i pripadajućih smernica kojima se usmeravaju i limitiraju aktivnosti u cilju ostvarivanja dugoročnih ciljeva“ – kaže jedna u nizu besmislenih definicija sa Vikipedije, a čist je primer tautologije. Da je Ivan Karamazov lik iz XXI veka, napisao bi „Legendu o Velikom Političaru“ i sa oduševljenjem zaključio da sve treba da postane – politika, jer politika pretenduje da donese sreću i samoostvarenje pojedincu više od bilo koje druge ljudske aktivnosti.

Politika se objavljuje kao neka nova religija, njeni nosioci su heroji, mitska bića, oličenja visokoumnosti i morala, koja daruju ili uskraćuju milost pojedincu. Zavirite u bilo koji segment života, svuda ćete naći – politiku. Ovih dana Beograd je posetio i počastvovao premijerom novog filma „Sunčanica“ jedan veliki umetnik i stvaralac, Nikita Mihalkov. Naravno da to nije moglo proći bez kamarile političara, koji su napravili putujući cirkus, pravi kulturno-politički multimedijalni spektakl u cilju samoopravdanja, samopromocije, samoobjavljenja. Tako su (valjda zbog boljeg varenja), prošetali umetnika od ruskih grobova, gde se „poklonio senima“ poginulih zemljaka, upriličili obilazak spomenika rusko-srpskim istorijskim vezama, preko liturgije u ruskoj Crkvi Svete Trojice, sve do Kosovske Mitrovice, gde je predsednik univerziteta (!) darivao Mihalkova ikonom despota Stefana Lazarevića, koju je ovaj i celivao, zauzvrat obećavši putujući bioskop (!) Srbima sa severa Kosova. Sve se završilo premijernim prikazivanjem filma, gde su političari čiji se filmski ukus formirao na „Žikinoj dinastiji“  napunili prve redove. Suva 'telegencija! Čuvenog filmskog autora odbili su u Veneciji i naravno, bila je to politička odluka, kao što je i premijera filma u Beogradu – delatnost isključivo politike. U gradu u kojem su od kulturnih središta napravljene palačinkarnice i hamburgernice, gde na zgradi Narodnog pozorišta ponosno visi reklama za Kentucky fried chicken, gde se u izlozima nekadašnjih knjižara peče plastične lutke u jesenjoj kolekciji nekog modnog kreatorčića, gde se za kulturu izdvaja minimum svih istorijskih minimuma budžetskih sredstava, pitam:

NA KOJI NAČIN UMETNIK UOPŠTE MOŽE POSTOJATI I STVARATI U MODERNOM DRUŠTVU?

Odgovor je, izgleda, na štetu umetnika. On ne može postojati bez društva, bez određenog odnosa i komunikacije sa svojom stvarnošću. Umetnost je u savremenim društvima institucionalizovana i kroz ustanove kulture novčano podsticana delatnost, pri čemu su finansijeri i glavni kritičari i tumači vrednosti dela. Doduše, veliki je istorijski pomak što je ukinuto spaljivanje bezbožničih dela i inkvizicija, mada neki političari i veliki poznavaoci umetnosti još uvek staljinističkim metodama proganjaju nepoželjne koji su umislili nekakve političke i stvaralačke slobode, daleko od svojih političkih rajeva. Ubeđena sam da je Mihalkov bio prinuđen da izabere manje zlo, da bi njegov film bio viđen. Dakle, možete biti slobodni, možete stvarati, ali – u mraku. Ako ne pristanete na političku upotrebu dela, ako ga ne prodate političarima koji će ga predstaviti kao isključivo svoju zaslugu, onda baš i niste neki umetnik. Drugo, ako delo sadrži neku ideju koja je protivna trenutnoj politici, bolje da zasučete rukave i oprobate svoje nežne umetničke šake na nekom gradilištu. Situacija Nikite Mihalkova podsetila me na sudbinu jednog njegovog zemljaka – pisca Mihaila Bulgakova, kojeg je Staljin držao, kao i svakog neprijatelja, vrlo blizu sebe, ne dozvoljavajući mu da ode iz zemlje u kojoj je nemoguće bilo postojanje literature kao slobodne delatnosti.

 Umetnik ni danas ne može postojati ako svoje stvaranje idejno ne usaglasi sa političkim premisama društva u kojem živi. „Poturanje“ misli koje neki veliki cenzor neće ni razumeti, najveći je njegov domet. Skromna poruka Nikite Mihalkova, da gledaoci treba da razmisle o poruci filma, naravno, ne odnosi se na političare. Oni nemaju šta da misle, da se dvoume i muče, jer su sve uredili najbolje što mogu.

Sanja Simić