Mala knjiga o početku - 2

Prva noć

- Kako je bilo sa tvojim Uspešnim Poslovnim Čovekom - upita je Pavle kad je ušla u kuću.

On je, kao i obično, sedeo za svojim kompjuterom sa slušalicom u jednom uhu.

„Kao na toplom kamenu posle dugog plivanja“, pomisli Jelena, ali reče:

- Zove se Jovan. Sluša Lu Rida i Toking Hedse, ima trideset osam godina, pročitao je sve prave knjige i vozi džip sa simpatičnom registracijom. Sutra ujutru treba da se vidimo ponovo, doći će ovde po mene.

Pavle je pogleda začuđeno. Jelena je sa svima bila ljubazna i slatka, ali je svoj privatni život čuvala kao zmija noge. Između sebe i klijenata je postavljala bedeme, nikada im nije zakazivala sastanke u svojoj kući, nije im davala broj kućnog telefona i sve ih je, bez obzira na godine ili profesiju, oslovljavala prezimenom. - „gospodine taj i taj“, ili „gospođo ta i ta“. Ljudima bi to u početku bilo neobično, ali brzo bi se privikli i sve je funkcionisalo kako treba, ljubazno i bez nepotrebnog intimisanja.

Jelena je pogađala njegove misli. „Još kad bi znao da smo prešli na ti...“, reče u sebi.

- Znači, tvoj vršnjak - reče Pavle.

- Nije - odgovori Jelena. - On je godinu dana stariji od mene.

Pavle je bio osam godina stariji od nje, on je sada imao četrdeset pet godina, a ona trideset sedam, ali Jelena nikada nije osećala tu razliku, bar ne do skora. Međutim, u poslednje vreme je stalno pričao o godinama, pravio je neke glupe viceve i strašno se nervirao kad bi mu rekla kako je ušao u pedesete. Njoj se to, što mu smeta starenje, činilo potpuno nemuževno i mrzela je kad počne s tim. Otišla je u svoju radnu sobu da sredi beleške i napravi kostur za intervju. To jest, to je uvek radila posle prvog susreta sa klijentom. Ali sad nije imala nikakve beleške i pojma nije imala šta će ga sutra pitati.

„Smisliću već nešto, kad vidim kuda nas vodi razgovor“, zaključi pa, pošto joj se nije sedelo kod kuće, odluči da ode kod Maje, da joj ispriča sve što je saznala o njihovom novom klijentu. Osim toga, Maja je umela da nabavi dobru travu. Jelena nije pušila, nije pila kafu i nije jela meso. Njena životna filozofija je nalagala da, ako već ne može da postigne čistotu, može bar da insistira na čistunstvu, spolja i iznutra, u telu i u duhu. Ali ponekad, vrlo retko, došlo bi joj da dune jedan dobar džoint i onda bi otišla kod Maje, koja je to uvek jedva čekala.

„Maja će da padne u nesvest kad joj budem tražila vutru“ pomisli. Od kada su to poslednji put zajedno radile, prošlo je skoro tri godine.

Kada se vratila kući, bilo je kasno i Pavle je već bio legao. Dok je stigla do Maje, Jelena se predomislila po pitanju trave. Umesto toga su napravile proju i sve vreme su provele pričajući i jedući tu proju sa nekom salatom. Ali, Jelena je celo veče, pa i sad, bila nekako ushićeno razdragana, bez nekog određenog razloga.

Skide odeću i poče polako da se uvlači Pavlu pod pokrivač, ljubeći ga od vrhova stopala na gore. Njih dvoje su vodili ljubav skoro svako veče. Jelena je jako volela seks, jer je tada jedino osećala da je slobodna i da sme da bude ono što jeste i nije u tome videla ništa grešno. Pavle je mrzeo seks, jer je toliko osećao da je grešan, da nije mogao da mu se odupre. Zato je obožavao Jelenu, koja je držala ključeve od njegovih nagona među svojim nogama. I tako, njih dvoje su vodili ljubav skoro svako veče. Posle toga bi Pavle pao u san, a Jelena sela na uzglavlje prekrštenih nogu i čitala. Njeno čitanje uvek se završavalo sa nekoliko redova iz Novog zaveta, ponekad ne bi ni čitala ništa drugo, samo Bibliju. Za nju to nije bila knjiga, već tajna drugarica iz detinjstva.

Kada je Jelena bila mala, njena zemlja se zvala Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija. U školi su učili kako je njihova državna zastava gore plava kao plavo nebo svetle budućnosti, dole crvena kao zemlja natopljena junačkom krvlju palih za slobodu, a u sredini bela, kao čisti vazduh slobode, sa velikom, petokrakom zvezdom, da je štiti od ropstva i vodi kroz slobodu. Ali, ta crvena zvezda nije mogla da zaštiti Jelenu od strašnih bića koja žive u mraku i od čudovišta koja bi mogla da se kriju ispod njenog kreveta. Niti je mogla da je vodi kroz svet u koji svake noći ulazimo kad spavamo, gde nikad ne znamo da li će nas dočekati nešto neopisivo lepo, ili nešto stravično strašno. Jelena je znala da tu samo Bog pomaže i zato je još kao sasvim mala počela da se moli Bogu. Samo, nije znala kako se to odistinski radi, a nije ni imala koga da pita.

Ljudi oko nje delili su se u dve grupe - u jednoj su bili vernici režima, nosioci komunističke svetlosti ispunjeni ljubavlju prema Titu i partiji, koji su „znali“ da je okrenutost Bogu recidiv iz nazadnih sistema koji treba prevaspitati ili iskoreniti. Drugoj grupi su pripadali njeni roditelji i njihovi prijatelji. Oni su bili intelektualci sa pedigreom, za razliku od onih prvih, koji su bili „tikve bez korena“. Za njih su vera u Boga i Pravoslavnu crkvu bili najveće sredstvo za borbu protiv novog režima i očuvanje vlastitog i nacionalnog identiteta. Zato su negovali svoju pripadnost crkvi i poštovali tradiciju i običaje. Ali, samo formalno, naravno - kao pravi intelektualci, „znali“ su da Bog ne postoji i intimno su bili iznad vere, koju su koristili kao oružje pametnih i obrazovanih za manipulaciju nad glupima i neobrazovanima.

I tako, svi su nešto „znali“, a mala devojčica Jelena koja se plašila mraka, nikome nije smela da poveri svoje strahove i svoju veru - prvi bi je proglasili za „recidiv“, a drugi za glupaču.

Jelena je onda sama smislila svoju molitvu - kad ugasi svetlo pred spavanje, pokrila bi se jorganom preko glave, sklopila šake i sto puta ponovila: „Molim ti se, Bože“. Na svu sreću, naučila je da broji do sto još pre nego što je napunila tri godine, pa to nije bio problem. Ma koliko da joj se spavalo, nikada ne bi utonula u san dok i po stoti put ne ponovi svoju malu molitvu. Znala je da bi to trebalo raditi nekako drugačije, ali je verovala da je Bog veliki i milostiv i da prihvata ovo privremeno rešenje, dok ona ne pronađe ispravne korake za put ka Njemu.

Jednog dana je u jednoj od polica njihove ogromne biblioteke našla malo izdanje Novog Zaveta sa roze listovima, u povezu od crne kože ukrašene utisnutim ornamentima. Ona je i pre znala šta je to Biblija, ali joj ta velika i obično od upotrebe pogužvana knjiga sa sitnim slovima uopšte nije izgledala privlačno i nije verovala da bi tu mogla da živi Božja Reč, kako su to popovi tvrdili. Možda baš i zato što su oni svuda sa sobom nosali tu knjigu i večito se na nju pozivali, a Jeleni je bilo jasno kao dan da ti ljudi u ružnim, crnim mantijama, sa velikim bradama, koji su dolazili kod njenih roditelja na Slavu i Božić da jedu i piju i da se prave važni, nikakve veze sa Bogom nemaju. Ona je znala da ni njeni roditelji i njihovi prijatelji popove ne poštuju, već da im se sprdaju iza leđa, a pravi Bog je veliki i divan i nikada ne bi dozvolio da se neko podsmeva onima koji su pod njegovom zaštitom. Ali, ova mala knjiga je bila lepa, izgledala je kao prava knjiga za jednu princezu, i Jelena je odnela u svoju sobu. Tako je počela da čita Bibliju.

Ona sada više nije umela da kaže šta je to, kao malo dete od nepunih šest godina (imala je četiri kada je naučila da čita i vrlo je rano počela da čita knjige), uopšte razumela. Ali, njoj su te reči počele da prenose neku poruku još od prvog dana, čim ih je prvi put srela, samo što se ta poruka, kako je Jelena rasla, stalno pomalo menjala. Sve u svemu, vrlo brzo je pronašla Očenaš, shvatila da je to molitva koju je tražila i odmah ga je naučila napamet. U vreme kada je pokušavala da za peticu nabubeca tumačenje heraldičkih obeležja svoje države (tu peticu nikad nije dobila), Jelena je već uveliko svako veče recitovala u sebi Očenaš, sklopljenih očiju, sa malom Biblijom ispod kreveta. Njeni roditelji za to nikiada nisu saznali, to je bila njena tajna, i ni oni, niti iko drugi, nikada nije otkrio da ona svako veče razgovara sa svojom tajnom drugaricom i da joj reči iz male knjige pružaju utehu i mir.

Kako je rasla, Jelena je sve ređe recitovala Očenaš, a se više čitala svoje izdanje Novog Zaveta, kome su bili priključeni i psalmi. Tu knjigu je nosila svuda sa sobom kada je putovala i vrlo se retko rešavalo da pred spavanje ne pročita bar nekoliko redova iz nje. Ali, to veče je bila tako  puna energije i nekako ushićeno vesela, ljubila je Pavla po celom telu, a onda činila sa njim raznorazne pokrete, najpre nagle, zatim lagane, pa onda opet nagle i tako u nedogled. Mučila ga je do kasno u noć, pre nego što je dozvolila da se sve završi. A onda se pružila na stomak i zaspala bez pokrivača dubokim, čvrstim snom, ne pogledavši svoju Bibliju. Pavle, za promenu, dugo nije mogao da zaspi. Sutradan joj je rekao kako se cele noći smešila u snu.

Ratnici svetla

„Leto služi za plivanje“, zaključi Jelena dok se vrtela gola na jutarnjem suncu koje je kroz velik kupatilski prozor ulazilo u njenu garderobu, pa uskoči u svoje kupaće gaćice. Onda se pogleda u ogledalo i, pošto se uverila da je sve na svom mestu, natuče prve pantalone i majicu koji su joj se našli na dohvat ruke. Ona se nikad nije doterivala i šminkala. Volela je da izgleda stvarno dobro, a ne namešteno dobro. Recept za to je jednostavan - 1) nikad ne kupuj garderobu zato što je povoljna cena, ili zato što ti treba, već zato što ti se sviđa i 2) nikad ne krij svoje mane odećom i šminkom, već ih uništi gimnastikom. A ono što ne možeš da popraviš, pokaži neka ceo svet vidi - ništa ne može biti tako ružno na svetlosti sunca, kao što je ružno u mraku skrivenih kompleksa.

Kada je izašla iz kuće, videla je kako se crni džip upravo zaustavlja pred njenom kapijom.Nije želela da Jovan pozvoni na njena vrata i upozna se s Pavlom. Zato je izašla napolje. A i osetila je da dolazi. Iza zatamnjenih stakala od kola nije mogla da vidi njegovo lice, pa se za svaki slučaj nije nasmešila. Što je, uostalom, ispalo dobro, jer je i on nju, kada je ušla u kola, dočekao vrlo ozbiljno i poslovno. Krenuli su bez ijedne reči, ali Jelena je znala da će je odvesti negde na reku i bila je spremna za kupanje.

- O čemu ćemo danas da pričamo - prva je progovorila kad su seli na jedan splav i naručili piće.

- Ne znam - odgovorio je Jovan, gledajući je u oči. - Ti praviš reportažu, ti odlučuješ, ja ću samo da te slušam i da radim šta kažeš.

On je i dalje bio sve vreme potpuno ozbiljan. Učinilo joj se da je zbog nečeg besan.

„Možda se svađao sa ženom“, pomisli. „Na mene ne može da bude ljut, mi se ni ne poznajemo.“ Ali, u iracionalnim sferama solarnog pleksusa, ova konstatacija joj nije zvučala sasvim uverljivo, pa je odlučila ipak da zauzme svoje najslađe držanje. Od takvog njegovog pogleda je već pomalo boleo stomak.

- Ma nisam ja neki novinar koji sve planira unapred ... - počela je, podižući čašu sa sokom levom rukom.

Međutim, nije uspela da je prinese ustima, jer joj je ruka iznenada zadrhtala. Prebacila je čašu u desnu ruku. Ona je funkcionisala kako treba. „Valjda će ovo da prestane kad ga bolje upoznam“, pomisli. Još juče, dok su jeli sladoled, primetila je da loše kontroliše levu ruku. To joj se nikad ranje nije desilo, ali se nije previše iznenadila, jer je odmah shvatila šta je u pitanju. Kao gimnazijalka je imala velikih nevolja zato što je lako crvenela. Uopšte nije mogla da sakrije svoje simpatije prema nekome, jer bi joj obrazi buknuli čim pogleda tu osobu i svi su je zavitlavali zbog toga. Sva sreća te je bila zgodna, pa bi joj, posle prvog crvenjenja, taj neko postao dečko, a onda više nije bilo razloga da krije svoja osećanja i sve bi bilo u redu. Samo što joj sada nije otišla boja u lice, već je počela da joj drhti ruka. Jedino što nije razumela odakle ponovo ta nesigurnost, dvadeset godina posle gimnazije, sada kada je znala da su muškarci zabavna bića i da je mnogo lepše s njima flertovati, nego se od njih skrivati. Flert je jedna divna, potpuno bezopasna razbibriga, koja joj je uvek omogućavala da pokaže sve svoje strasti garantovano bez ikakvih posledica, jer to je igra koju žena vodi. Na muškarcu je samo da je prati, koliko vešto ume. Možda je baš zato bila nesigurna, ovo je trebalo da bude posao, na poslu se ne flertuje. Osim toga, sa oženjenim muškarcima se ne flertuje (pogotovu ako su im žene deset godina mlađe i verovatno lepše od tebe, a Jelena je bila sigurna da Jovanova mlada žena mora biti veoma zgodna - kao prvo, to je nalagao njegov psihološki profil i, kao drugo, imala je dovoljno novca da to bude). I, na kraju, ona uopšte nije ni bila sposobna da flertuje s njim. Ta privlačnost je bila nekako čudna. „Mada, dozvoliti sebi da te privlači neko koga ne smeš, a ni ne možeš da imaš, čak ni za flert, prilično je srednjoškolski“, razmišljala je. „Sad ću morati sve vreme da mislim o tome koju ruku koristim pred njim. “To je nerviralo. A nervirao je i njegov telefon koji je zvonio svakih deset minuta, zbog čega su stalno morali da prekidaju svaki pokušaj razgovora.

Posle jednog poziva, on je pogleda prilično odobrovoljeno i reče:

- Upravo sam jednoj firmi prodao devet Renoovih kombija.

Ali njoj to ama baš ništa nije značilo. „Kao da ja znam da li je to mnogo ili malo“, pomisli, pa reče:

- Baš lepo. Ko radi ne boji se gladi.

Jovan na tu njenu izjavu poče tako od srca da se smeje, da joj odmah bi jasno kako je rekla nešto glupo, mada nije bila sigurna šta. Ali je ispalo dobro, jer on više nije bio napet i sada su mogli da razgovaraju na miru, bez stalne prismotre onih skrivenih misli i sumnji koje se smeštaju u svesti da bi komentarisale sve što onaj drugi kaže i uradi, uvek zlobno i uvek naopako, iako se predstavljaju kao moralni i racionalni glasovi razuma.

- Nikad nisam vozila gliser - rekla je.

- Onda idemo da te naučim - odgovori Jovan, pa je povede do jednog čamca koji je bio privezan za splav na kome su sedeli.

Upalio je motor i za tren oka su se našli na nekom mestu na kome je reka bila široka i mirna. Jelena je gledala u njegovu ruku, kako gasi motor, a zatim se spušta preko volana i tu ostaje, položena i dugačka. Stalno je prožimao neki čudan osećaj kao da ona tu ruku poznaje, ne kao deja vu već nekako drukčije, neobičan osećaj. Pogled na njegovu ruku ispunjavao je apsolutnim mirom. Njegove oči su počivale negde na njenom levom ramenu. Iznenada, sasvim polako i nežno, njegov pogled poče da je vuče ka sebi. Osetila je kako joj se telo otvara, kao ljuska, dok cela struji napolje, svijajući se oko njega. Ali nije se pomerila. Samo je okrenula glavu u stranu, da joj ne vidi oči. Malo pred njima, na levoj obali, uzdizao se Gardoš.

Počeo je da govori o sebi, a Jelena je slušala. Njegov glas se ugibao kao reka i mešao sa kricima galebova. Govorio je o sebi kada je bio dete i student, o snovima koji su se ostvarili i o onima koji su se sačuvali, o svojim planovima, o svemu što je radio i o svemu što nije uspeo da uradi... Upravo o stvarima o kojima bi ga i ona pitala.Slušala ga je.To je bila priča o hrabrosti i istrajnosti, o borbi za svoje snove.Priča o putu ratnika, vitezu Sreće, takvom, da on u svakom trenutku može reći: „Dobro sam obavljao svoj zadatak i Sreća je to videla, pa me je štitila, a sada je došlo vreme da se i ja odmorim“, ili: „Još su toliki zadaci preda mnom koje, uz milost Sreće, treba da ostvarim“. To nije bio san o novcu, već san o slobodi, koji je Jelena dobro poznavala. Dar koji retki dobiju na rođenju. I ona je bila među njima.Vlasnici tog sna imaju znak na čelu i miljenici su Sreće, koja ih štiti i svojim prahom zasipa njihove korake, čak i kad prave gluposti. Ali Jelena nije bila tako dobar borac kao on, jer ju je sputavala sopstvena sujeta. Ona je ciljeve umela da ostvaruje samo na načine koji neće rizikovati da naruše sliku o njoj kao princezi, kao nekome ko je iznad. Kada je napustila roditelje, lakše joj je bilo da bude najbolji student u generaciji i tako ostvari prestižnu stipendiju, nego da, kao njene koleginice, zarađuje za džeparac u nekom kafiću ili butiku. Lakše joj je bilo da bez prestanka, tokom svih četrnaest godina braka zavodi Pavla, nego da rizikuje da doživi sramotu bračne svađe. Jovan je, međutim, na svom upornom usponu sa podjednakom istrajnošću radio najgluplje poslove ili rizikovao sve, ne dozvoljavajući da mu slika o sebi zaseni san o slobodi.

Polako je okrenula glavu i pogledala ga. Njegovo čelo je bilo dovoljno čvrsto da ga vodi preko svih prepreka, a oči dovoljno meke, da ne greši suviše pritom.

„Oseća šta želim da čujem i govori mi o tome“, pomisli Jelena.„On me vidi“. Od njega nikad ništa ne bi mogla da sakrije, niti bi za tim bilo potrebe. Bože, kako mu se potpuno, neizrecivo divila!

Najednom, shvati kako joj u svest dolaze reči koje joj je, pre mnogo godina, rekla jedna veoma mudra osoba: „Prava ljubav je sinteza poverenja, poštovanja i divljenja. Ona je uvek obostrana, jer je za nju potrebna apsolutna otvorenost, a to je moguće samo onima koje je sudbina namenila jedno za drugo.“ „Takva ljubav suđena je samo vitezovima“, dodala je tada ta osoba. Ali joj nije rekla kakav oblik ta ljubav treba da dobije u stvarnom svetu. Niti šta da radi, ako primeti da to dragoceno trojstvo osećanja počinje da navire u njoj i izliva se prema nekome, ko pripada nekom sasvim drugom svetu, „i ko, kao svaki pravi ratnik svetla, nikada neće zanemariti trajne veze koje je već ostvario, niti će napustiti one koji od njega zavise“, pomislila je.

Posle je počeo da duva vetar, kao da se sprema kiša, i oni su požurili ka obali.

- Nisi probala da voziš gliser - rekao joj je.

- Nema veze, drugi put - odgovorila je, nadvikujući buku motora i vode.

Kada su seli u kola, zaista su pale prve kapi, lupkajući po šoferšajbni.

- Zašto voziš džip - upita ga. - Mislim, veliki je, a u Beogradu je uvek teško naći mesto za parkiranje.

- Jer provodim puno vremena u kolima, a džip je udoban i pouzdan - odgovorio je. - Mada, više volim sportske  automobile. Prošle godina sam vozio jedan sportski Krajsler. San mi je bio da se tim kolima spuštam onim putem niz Azurnu obalu. ali, nikad to nisam učinio, nijednom nisam našao dovoljno vremena za to, a posao me je stalno cimao po nekim putovanjima, često i po lošim putevima koje taj auto nije podnosio. Tako sam digao ruke od te želje i uzeo džip. Inače, to je stvarno bio lep auto, elegantan i nizak...

- Znam – prekide ga Jelena.

Odlično je znala o kom joj automobilu govori.

Uskoro su izišli na Brankov most. Sa druge strane, ispod Kalemegdana, videle su se dizalice na njegovom gradilištu. Zgrada je već skoro dostigla punu visinu.

- Da nije počela ova kiša, mogli smo večeras ponovo da dođemo na reku i da gledamo zalazak sunca na vodi - rekao je.

- Mislila sam da Uspešnim Poslovnim Ljudima nije potreban zalazak sunca.

- Ali ratniku svetla potrebna je ljubav.

Nije znao zašto je to rekao.To nipošto nije trebalo da bude izjava ljubavi. Jednostavno, bio je opušten i bilo mu je prijatno; tamo, na čamcu, govorio je stvari za koje nikada nije mislio da će ih nekome reći, nikada nije ni poželeo da ih nekome kaže. Reči su nekako počele da se izlivaju same od sebe, bez nekog posebnog razloga i on ih je pustio. Tako je i taj citat sada odnekud skliznuo u njegovu svest, zatim na jezik i pretvorio se u zvuk. Nadao se da ga neće pogrešno razumeti.Pogledao je da vidi njenu reakciju. Jelena se osmehnula.Nije rekla ništa, ali on je shvatio da nije bilo nikakvog razloga za brigu. Razumela je, i to ne zato što su čitali iste knjige. Dok su oni govorili, njihove neizrečene misli su razgovarale.

- Možeš li da me odvezeš do „Politike“ - upitala ga je. - Treba da svratim do Maje, a ona živi tu, u Hilandarskoj.

U stvari, Jelena nije imala ama baš nikakvog posla kod Maje. Samo joj se nije išlo kući. I, nije želela da je Pavle gleda.

Maja i Priča o velikoj zvezdi i maloj kometi

- Zdravo, Damjane, otkud ti ovde vikednom? - upita Jelena trinaestogodišnjeg dečaka koji joj je otvorio vrata.

- Vozdra Jej. Upadaj, ćalac je krenuo da smara, pa sam zbrisao. Keva nije tu.

- To mi je jasno, Ramštajn trešti do partera.

Jelena uđe unutra, pokvarivši usput jednim pokretom dečakovu frizuru. Damjan je bio Majin sin, koji je vikende obično provodio kod oca, dok je radnim danima bio sa mamom. Majin brak je trajao kraće nego njena trudnoća (zbog koje se i udala), muž ju je nesnosno nervirao. Jednostavno, nije mogla da trpi da joj se neko stalno mota po kući. Ali zato je bila savršeno razvedena, i ona i Damjanov tata su bili veoma požrtvovani roditelji, iako možda malo modernijih nazora nego što je uobičajeno.

- Kad ti se vraća majka?

- Ma otišla je na neki ručak, doći će do večere. ’Ajde, dođi da mi praviš društvo, imam da ti pokažem neke nove CD-ove.

Jelena je veoma volela Damjana, on je bio njeno kumče. Kad je bio mali, skoro svaki dan ga je vodila da voze električne autiće na Kalemegdanu. Kad je vreme ružno, seli bi u neki kafić, pijuckali čokoladu i igrali neku igru rečima, ili bi podelili uloge i čitali stripove iz Mikijevog zabavnika u dva glasa, ili su išli u cirkus. Sad je porastao, sad su zajedno kupovali CD-ove i gledali MTV, ili je on nju pobeđivao u PC igricama.

Maja ju je stalno nagovarala da rodi dete, kad već toliko voli decu, ali Jelena bi joj svaki put odgovorila kako ona uopšte ne voli decu, već voli Damjana, i to bi bio kraj priče. „Uostalom, bolje je imati kumče“, dodala bi neki put, „od kumčeta ne mogu da spadnu grudi“.

Damjan joj je upravo puštao novi album System of Down, kada se Maja vratila.

- Utišaj to, cela zgrada trešti - počela je da viče s vrata, a onda je ugledala i Jelenu. - Pa da, našla vreća zakrpu. Mogla bi malo da mi pomogneš da vaspitam ovo dete, umesto što mu večito podilaziš. Nije ovo kuća, kao kod tebe, pa da radi šta mu se hoće, ubiće me komšiluk!

- Ma daj - reče Jelena poljubivši je u obraz - ovde kod tebe ionako žive sve neke dede i babe koji su gluvi k’o topovi. Samo treba da isključe slušne aparate i rešen problem. ’Ajde Damjane, utišaj sad to, da možemo da pričamo.

Nije morala ništa da kaže, Damjan je već i sam krenuo da to učini. Pametno dete zna kad ne treba iskušavati sudbinu, tj. mamu.

Dok su sedele i pijuckale limunadu, Jelena je čekala da je Maja upita šta je tog dana radila, pa da joj ispiriča kako je bila sa najdivnijim čovekom na svetu, koji ima tako lep glas, i voli sve što i ona, i fenomenalno vozi kola i sa kojim se tako dobro razume. Ali Maji nije padalo ni na kraj pameti da je bilo šta pita, skroz je bila u svojoj priči o nekom restoranu u kome je ručala. Od kako joj je sinula ideja da otvori vegetarijanski restoran, ništa drugo nije ni radila, nego obilazila kafane po Beogradu i skupljala ideje. Maja je bila takva, kad bi htela nešto da uradi, sasvim bi se ubacila u taj film i ni na šta drugo ne bi mislila dok to ne realizuje. Posle bi svoje delo prepustila sudbini i bacila se na nešto drugo. Tako je prevrnula nebo i zemlju dok nije napravila „Arku“, a onda je sve prepustila Jeleni. Zato su njih dve bile dobar tandem - ona se Jeleni nije mešala u posao, a Jelena nju nije gnjavila problemima.

Maja je imala sreće s novcem, Kao jedino deti u porodici, od jedne babe je nasledila stan u Hilandarskoj, a od druge kuću na Senjaku. To je bila prava stara gospodska kuća, kao stvorena za diplomatsku rezidenciju. Potpisala je ugovor s nekom ambasadom i izdala kuću na duge staze za lepe pare. Imala je sreće da to bude ambasada jedne od afričkih zemalja koje se za vreme rata nisu pridružile embargu i sačuvale su diplomatske odnose sa Srbijom. Dok je inflacija, izazvana ratom i sankcijama, jela dinare vrtoglavom brzinom, „lepa svotica dolara“ koju je Maja dobijala za svoju kuću pretvorila se u pravo malo bogatstvo.

Njen desetogodišnji ugovor je istekao otprilike kad se i vlast u Srbiji promenila, a život počeo da se normalizuje. Odmah je prodala kuću i kupila dva poslovna prostora u centru grada. Jelena je jedva dočekala da se mane svoje dosadne škole stranih jezika koja joj je donosila nešto novca i mnogo gnjavaže i u manjem od tih prostora su napravile redakciju „Arke“. Veći je Maja rentirala, dok ne smisli nešto pametnije. Sada su prošle dve godine od tada, a Maja je smislila da otvori vegetarijanski restoran. Sva je bila u toj ideji, ni o čemu drugom nije pričala.

Damjan je upao u sobu:

- Daj, kevo, nemoj više da smaraš sa tim kafanama, nego nam napravi nešto da jedemo, umreću od gladi.

- U pravu je, znaš - reče Jelena. - I mene si već ugnjavila, hajdemo u kuhinju.

- Jej - upita je Damjan dok su pravili sendviče - jel’imaš ti još uvek onu vikendicu na Zlatiboru?

- Imam - odgovori mu. - Što pitaš?

- Pa, ovaj, a jel’ide neko tamo?

- Jao, Damjane, što si dosadan - ubaci se Maja. - Sto puta sam ti rekla, kad hoćeš nešto da pitaš, pređi na stvar, ne nerviraj unapred.

- A ti si još dosadnija, samo smaraš ljude sa istim pričama - odgovori Damjan kao iz topa, pre nego što će je poslušati.

Maja nije htela da ga opominje, tinejdžeri vole da njihova bude poslednja. Ako im soliš pamet, sigurno će uraditi sve suprotno od onoga što im se kaže; ali ako ih pustiš da se malo prave važni, poslušni su kao bubice.

- Znaš, Jej, ja ću na iduće leto imati četrnaest godina i biću dovoljno odrastao da mogu sa drugovima na letovanje. Jel’ bismo mogli malo u tvoju kuću?

- Naravno, odgovori Jelena. - Samo moramo da se dogovorimo na vreme, da ja odem par dana ranije i sve vam pripremim. Ima šest godina kako tamo niko nije išao, sigurno je sve prašnjavo, a treba proveriti i instalacije.

- Stvarno, Jelena - Maja se okrete ka njoj - ne razumem zašto ne prodate tu kuću. Ionako nikada ne idete tamo, samo propada bez veze.

- Ne znam - odgovori joj Jelena. - Mama je jako vezana za tu kuću i ne voli da pričamo o tome. Znaš kakvi su stariji ljudi.

To je bila laž. Kuća na Zlatiboru je bila njihova vikendica, kupljena neposredno pred početak rata, u kojoj se njen otac osećao mnogo bolje nego u Beogradu. Od kada su otišli u penziju, njeni roditelji su više vremena provodili tamo, nego u gradu. Pre šest godina, njen otac je dobio infarkt u toj kući. Dok je hitna pomoć stigla, već je bio mrtav. Majka se vratila u Beograd. Više nipošto nije htela tamo da ide. Nije htela ni da čuje za tu kuću, niti je zanimalo šta će s njom biti. Brigu o tome prepustila je Jeleni. Ali Jelena je na Zlatibor odlazila samo zbog njih, njoj je tamo bilo dosadno. Kuća je ostala da zvrji prazna, jer je niko više nije voleo, ali je i dalje bila njihova. Uspomena na oca se ne prodaje. Čak ni to nije bio pravi razlog. Jednostavno, neki put čovek oseća da nešto treba ili ne treba da uradi, bez nekog vidljivog razloga. Jelena nije znala šta će joj ta kuća u životu, ali je osećala da ne treba da je proda.

- Samo, ne možeš za džabe - počela je da začikava Damjana. - Moraš nekako da mi platiš.

- OK - odgovorio je on spremno. - Evo, pustiću te da mi ispričaš pred spavanje neku od tvojih uvrnutih priča.

- Dogovoreno - reče Jelena poljubivši ga u kosu.

- Smisliću ti neku svemirsku - reče dok je sedela kraj njegovog uzglavlja.

- Aha, znači filozofiranje, u kome se pominje reč svemir - odgovori Damjan vragolasto.

- Odkud znaš da će biti filozofiranje?

- Pa sve tvoje priče su filozofiranje, ti si filozofirant.

- Dobro, hajde - Jelena se nasmejala. - Čekaj da smislim. Znači, svemir.

Nekada davno, u vreme nastanka svega, postojala je u svemiru jedna ogromna, prozračna i sjajna kugla. Kretala se svuda i vrtela u svim pravcima. Plutala je po celom svemiru, razgledala zvezdane sisteme, prolazila kroz crne rupe i posmatrala eksplozije u kojima je sve nastajalo i nestajalo. Ničega se nije plašila, jer su njene svetlucave čestice vibrirale u tako savršenoj ravnoteži, da nijedna spoljašnja sila nije mogla da je poremeti. Harmonija je najmoćnija snaga univerzuma. Kugla je ronila i praćakala se po svemiru, kao delfin u moru.

Ali, jednog dana, postalo joj je strašno dosadno. Sve oko nje se rađalo i umiralo, bilo vrelo ili studeno, a ona je stalno bila ista i mlaka. Poželela je da nešto uradi, ali čestice nisu mogle da se dogovore šta. Jedne su želele da stvaraju novi svet, dok su druge htele da menjaju ovaj, koji je već postojao. Tako se harmonija rasula na jedini način na koji se harmonija može uništiti - iznutra.

Kugla se raspala na dva dela. Deo koji je želeo da stvara svoj svet, zavrteo se silnom brzinom i užario, otkidajući od sebe parčad i privlačeći svemirsko kamenje i prašinu koji su se tu zatekli. Pretvorio se u zvezdu, kojoj je sad predstojao veliki posao pravljenja i održavanja čitavog jednog sistema. Drugi deo, koji je bio manji, skupio se u sebe i poleteo neviđenom brzinom. Pretvorio se u veliku, brzu kometu koja je na svom putu razarala staro i veselila se posmatrajući kako nastaje novo.

Eoni su proticali, a zvezda i kometa su bile tako zabavljene svaka svojim poslom, da su potpuno zaboravile na kuglu i da su ikada bile nešto drugo od ovoga što su sad.

Prolazeći kroz crne rupe i obilazeći svemire, kometa jednog dana stiže u deo svemira koji joj se činio odnekud poznat. Tu se nalazio jedan lep, veliki planetarni sistem, sa veoma toplom i sjajnom zvezdom u sredini. Kometa odluči da joj se približi što više može. Zvezda i kometa se više nisu sećale svog porekla i nisu mogle da se prepoznaju. Ali, tragovi nekadašnje harmonije sačuvani i titrajima njihovih čestica sada su se probudili. Zvezda i kometa su osetile kako ih nešto snažno vuče da se spoje. „Ali, ako priđem sasvim blizu, zvezda će me zarobiti svojom gravitacijom. Neću moći da se oslobodim, ostaću deo nje i njenog sistema i više me neće biti“, razmišljala je kometa. A zvezda je videla kako je kometa suviše velika i snažna. Ako je privuče, njen sistem bi se raspao, ili bar promenio, nezavisno od njene kontrole, i ona više ne bi bila tvorac svog sveta.

Zvezda i kometa su se gledale, sa najmanjeg bezbednog rastojanja, osećajući kako čeznu jedna za drugom. „Šta da radim?“ pitale su se obe.

Jelena je zastala, videvši da je Damjan zaspao. Ustala je i ugasila lampu iznad njegovog kreveta.

- Pa dobro, šta je na kraju bilo sa tom zvezdom i kometom - upita je Maja koja je sve vreme stajala na vratima Damjanove sobe i slušala priču. - Jesu li se spojile?

- Nemam pojma - odgovori Jelena. - Hvala bogu, Damjan je zaspao, pa ne moram ni da znam. Hajde da gledamo neki film, ne ide mi se još kući.

U stvari, htela je da bude sama, a sa Majom je bila više sama nego sa Pavlom. Nije bila dobro raspoložena. Možda zato što je priča o kući na Zlatiboru setila na oca. Neki put joj je bilo teško što ga više nema. I, nije želela da je Pavle gleda.

Bila je uveliko prošla ponoć kada se vratila. Jelena je ušla u kuću tiho, na vrhovima prstiju. Tako se šunjala i kada se kao tinejdžerka prekasno vraćala kući. Njen otac je uvek bio budan i pravio se kako nije čekao nju, već ga je zatekla noć u radu. Nikad je nije izgrdio, a njoj bi ipak srce tuklo od straha što će je uhvatiti, dok bi polako otključavala bravu.

Na svu sreću, Pavlu nije palo na pamet da je čeka i uveliko je spavao. Možda zato što je nije tako dobro poznavao kao njen otac, a možda i zato što je nije toliko voleo.

Jelena se trudila da pravi što manje šumova, nije otišla ni u kupatilo. Tiho se svukla i legla na samu ivicu njihovog kreveta, ali nije mogla da se opusti. Činilo joj se da Pavlovo eterično sanjajuće telo u svakom trenutku može da poleti po sobi i pročita prevaru na njenom licu. Uključila je erkondišn, a onda se sklupčala ispod pokrivača, dobro umotana preko glave. Želela je da uzme svoj Novi Zavet i vidi na kom će joj se pasusu otvoriti, ali se plašila da upali svetlo. Zato je stegla knjigu čvrsto pod sebe i počela da recituje Očenaš, sve dok nije zaspala.

Voda puna svetlosti. Obradovala se. To je njen najlepši san, koji joj se povremeno javlja. Ona pliva kroz vodu punu svetlosti, ta voda može da se diše i mehurići u kojima se prelamaju boje je obavijaju. Svest joj je povišena, zna da sanja i čula su joj izoštrena. Zatim joj se pridružuje muškarac koji je potpuno isti kao ona. Oni plivaju zajedno, prepliću se, spajaju i razdvajaju. Ne može da mu vidi lik, jer se njegovo lice gubi u bleštavoj svetlosti koja protiče i prelama se kroz vodu. Ali to nije važno, on je onaj koji treba da bude; ona, on i voda su celo i Jelena je ushićeno srećna.

Videla je kako joj se približava i zaplivala mu je u susret. On pruža ruke ka njoj, ona ih iz uzima u svoje; odjednom, shvata da su to ruke koje je danas gledala; sada zna odakle su joj bile poznate, to su ruke koje odavno poznaje u svom snu; veo svetlosti koja ga obavija se otvara i ona vidi Jovanov lik. Voda je nosi ka njemu; njihova tela su retka kao voda, oni prolaze jedno kroz drugo, mešaju se i struje, svetlost iz vode ih prožima, radost isijava svetlost.

Iznenada... ovo više nije san, sve je crno, Jelena oseća kako po njoj gamiže nešto strašno. Otvara oči i vidi kako se Pavle nadnosi nad nju, to su njegovi prsti, njegov dodir je peče, ona se otima, pokušava da vrisne, ali vrišti u sebi, on joj oduzima dah, podiže ruke da se sakrije...

- Smiri se, smiri se, sve je u redu - Pavle je pokušavao da je umiri. Njegova duga kosa je bila raščupana i zamršeni bičevi su mu padali po licu.

„Izgleda kao trol“, pomisli Jelena dok je pokušavala da vrati dah.

Pavle ju je zagrlio:

- Hajde, smiri se. Izgleda da sam ti prekinuo san, pa si se uplašila. Dođi, sve je u redu.

„Ništa nije u redu“, ponavljala je Jelena u sebi, ležeći potpuno ukočeno, u strahu da bi i najmanji njen pokret mogao da ga podseti na nameru s kojom ju je probudio.

Milica Cincar-Popović