Mala knjiga o početku - 4

...

- Lepa priča - reče Jovan kada je završila. - To je u stvari priča o povratku bludnog sina.

- Jeste - Jelena je znala da će on razumeti. - Onako kako je ja vidim.

- Šta bi bilo da je princ izgubio ili prodao svoj privezak? Da li bi onda postojao način da se vrati kući?

- Ne. On nije znao put do svoje zemlje, nije umeo da prepozna njenu nevidljivu granicu. Jedino je sjajna zvezda mogla da ga vrati, i to uz pomoć čežnje, koja mu je davala snagu da istraje. Bez toga bi umro u Spoljnjem svetu jadan i sam i nikad ga više ne bi bilo.

- A mi - upitao je Jovan - kako ćemo se mi vratiti svom domu?

- Ali i mi smo sačuvali našu sjajnu zvezdu. Ne svi, mnogi nisu, mnogi nikad nisu ni bili nešto drugo, nego stanovnici Spoljnjeg sveta, ali neki je još uvek imaju. Samo što je uspavana i zgasla. Ponekad možeš da osetiš kako  zaiskri i kako ti greje celo srce. Na primer, kada pročitaš nešto, neku rečenicu koju je zapisao neko tebi sasvim nepoznat, ali njen titraj te dodirne ritmom koji izvire iz tebe samog, kao neko tvoje sopstveno, dragoceno sećanje koje je vekovima bilo negde duboko usnulo, a sada se probudilo. Ili pri nekom čudesnom susretu. Kada se sretne dvoje ljudi koji oboje nose sjajnu zvezdu, ti dragulji u njihovim srcima se prepoznaju i počinju da svetle, a među njima se uspostavlja beskrajna harmonija i mir.

- I onda su radosni; ali kada se razdvoje, osećaju ogromnu prazninu zbog koje postaju nesrećni i nezadovoljni - nastavi Jovan njenu misao.

- Tako nekako - odgovori Jelena.

„Mada ne baš“, dodala je u sebi. „Oni se razumeju bez reči i grle bez dodira, jer dragulji u njihovim srcima stvaraju most koji se neće prekinuti, i oni se neće razdvojiti, pa makar se ne videli nikada više. Ali ja to sada vidim, a ti to i dalje ne vidiš. Ti osećaš da se zbiva nešto čudesno, ali ne znaš šta je to i zato te ova magija, koja te nagoni da budeš sa mnom svaki dan, istovremeno udaljava i vezuje ti ruke. A ja nemam ništa od toga što znam. Šta mi vredi viđenje, kad ne umem da delam u skladu s njim“, dodala je u sebi.

Ali, naravno, nije to mogla da izgovori naglas. On ju je opet gledao pravo u oči, kao da očekuje da ona nešto određeno kaže ili uradi, ali nije znala šta. Čim bi počeo tako da je gleda, postajala je glupa, trapava i nemoćna.

Pa ipak, i pored toga, osećala se sasvim dobro. Dok mu je pričala svoju priču, raspoloženje joj se popravilo. Kada je Šeherezada iz noći u noć tkala svoje velove od reči da je spasu od mača, kralj je slušao i uživao; ali uživala je i ona, jer je bila slušana. Njene priče su, udaljavajući je od smrti, primicale njenu dušu kralju, i on ju je zavoleo. Ali zavolela je i ona njega, jer reč ima magični tok koji govornik i slušalac stvaraju zajedno i koji struji u oba pravca.

- Ja ne bih mogao da izneverim malu vezilju - reče Jovan.

- Znam - odgovorila je. - Ne bih ni ja. U tome i jeste naš problem, što radije izneveravamo jedinu iskru prave plemenitosti u sebi, nego malu vezilju. I tu osobinu nazivamo uzvišenim imenom časti, a zapravo se radi samo o tome da još uvek nismo spremni da se suočimo sa ovim palim stanjem i odreknemo se nade da se možda i u ovom svetu može naći večnost.

- A italijanske papučice?

Jelena ga je gledala zbunjeno:

- Kakve italijanske papučice?

- Pa, kako se sa tom tvojom filozofijom slažu te otkačene italijanske papuče koje su verovatno koštale kao nečija plata - objasnio je svoje pitanje.

- A, to - Jelena se nasmejala, pogledavši u svoja stopala.

Oduvek je volela skupe i originalne cipele, bila je veoma ponosna na svoj orman sa cipelama.

- Slažu se odlično - odgovorila je. - Kao i jedrenje po Mediteranu i sve ostalo što ovaj život čini lepim. Vidiš, ovde je sve konačno i prolazno, propadljivost je suština svega što nas okružuje. Zato ja verujem da pred nama stoje samo dva puta: ili ćemo skončati i raspasti se i nikad nas više neće biti, ili ćemo spoznati ovaj svet, uvideti da ovde više nema ničeg za nas i tako dobiti snagu za povratak u domovinu. Ovaj svet je učionica. Ali pametnom čoveku je jedan osmeh bolji učitelj nego milioni suza.

- Znači, ti misliš da je smrt konačni kraj, ne veruješ u život posle smrti, reinkarnaciju...?

- O, naprotiv, verujem u sve to. Verujem da se rađamo ponovo, i ponovo, sve dok ne uspemo da spoznamo život onako kako ga je spoznao princ Kraljevstva sjajne zvezde i postanemo sposobni da krenemo natrag. Ali tu nema ništa utešno, znaš. To nije ona pomirljiva filozofija lenjivca koji leškari u hladu i svodi svoje životne funkcije na minimum, da bi izbegao greh, kako bi u novom životu imao što bolju odskočnu dasku da krene ponovo. Princ je bio dobitnik, zato je mogao da uspe. On je bio veliki ratnik, koji nije priznavao poraz, zadobio je pobedu u svakoj bici koja mu se u ovom svetu našla na putu. Ako postoji patnja koja vredi, onda je to plemenita patnja pobednika koji čezne da se izdigne ka višim sferama, a ne kukavička patnja slabića i gubitnika, koji beži iz realnosti u imaginarne rajske vrtove, jer nema hrabrosti da se sa realnošću suoči. Te dve patnje su suštinski različite, kao crno i belo. Prva vodi ka Bogu; druga u ludilo i mizantropiju.

Jovan je slušao veoma pažljivo, pomalo iznenađeno. On se prepoznao u slici ratnika koji ne priznaje poraz. To je ono što je oduvek želeo da bude; kada je kao student radio svakakve poslove; kada je napustio posao u institutu, da bi od ljudi sa tuđim životima na savesti pozajmio novac pod uslovima za koje nije znao da li će moći da ispuni i sve uložio u svoj prvi velikii posao za koji nije znao da li će umeti da ga uradi; kada je danonoćno sedeo sa ljudima čije društvo ne pruža nikakvo zadovoljstvo, da bi naučio sve što znaju i shvatio kako misle; kada ujutru otvori oči posle samo nekoliko sati sna; kada ostaje budan da bi čitao do kasno... Njegov smisao je bio smisao pobednika. Ali to je nešto, što se ne govori. Ljudi cene pobednike, ali im suviše zavide, da bi bili inspirisani njima. Patnja, to je već predmet masovne inspiracije - umetnost, religija, filozofija, svuda se provlači ta slika jadnog, malog, bednog čoveka, ophrvanog nesnosno teškom sudbinom i divljenje njegovoj veličanstvenoj sposobnosti da, ipak, podnese. I, na kraju, apstraktna ali večna uteha: „Blago onima koji plaču, jer će se utešiti.“.

Blago onima koji plaču, jer će se utešiti - reče Jelena - to je zloupotrebljen citat. Zašto „oni koji plaču“ moraju biti telesno, materijalno bedni? Jer, utešiće se samo oni koji plaču jer znaju da su prah i u prah će se pretvoriti, koji su gladni istine i željni svoga Oca. Pa ni među njima neće svi pronaći utehu, već samo oni koje taj plač navede da krenu putem i počnu da od sebe grade istinskog čoveka, takvog, koji može da postoji u Carstvu Nebeskom. Tu telesna beda ama baš ništa ne pomaže.

Ili: „Blago siromašnima duhom, jer je njihovo Carstvo nebesko“. Ti „siromašni duhom“ se često shvataju kao oni koji nemaju mnogo znanja (za razliku od fariseja), koji su po tome slični deci. Neki čak idu tako daleko u svojoj gluposti, da ih porede sa budalama! A zašto taj citat ne bi značio: „Blago onima koji znaju da su siromašni duhom jer osećaju da nemaju dovoljno Duha Svetoga i žeđaju za još, njihovo je Carstvo nebesko“? Zašto svi vole da se pozivaju na takve, hiljadu puta korišćene, višesmislene i često zloupotrebljavane citate iz Biblije?

Nikada nisam čula da neki teolog govori o onoj priči, kada gospodar ode na put, pa trojici svojih slugu poveri novac na čuvanje. Prvom pet talanata, drugom dva, a trećem jedan. Prva dvojica slugu ulože povereno im blago u poslove, onako kako su od gospodara videli da se to radi, i zarade. A treći, u strahu od gospodarevog gneva, zakopa onaj jedan talant u zemlju, da bude na sigurnom. On je mislio da je ispravan, ali gospodar, kada se vratio, prvu dvojicu nagradi, a trećeg baci u tamnicu i oduzme mu i onaj jedan srebrnjak, te ga da prvom slugi koji je najviše zaradio. „Jer svakome koji ima, daće se i preteći će mu; a od onoga koji nema, i što ima uzeće se od njega.“

Taj citat se često koristi da potvrdi neku ovosvetsku nepravednu istinu, da ubedi malog bednika kako mu nikakva borba ne vredi, jer se sudbina ne može popraviti. Uostalom, šta je malo tavorenja u poređenju sa večnim spasenjem? Nikada nisam čula da se razgovara o duhovnoj poruci ovih reči. A za mene su one najkonkretnije uputstvo u mojoj potrazi za Ocem. I u mojoj težnji za ispravnim življenjem, koje je potraga za Ocem. Toliko je znanja i iskustava potrebno steći da bi se na tom putu napredovalo! Potrebno je i koristiti ih, jer znanja zaključana u glavi nikada neće postati istina, a tragalac neće ni primetiti kada mu se put pretvori u stranputicu i tako će, ako ne koristi i ne uvećava stalno svoje unutarnje blago, izgubiti i ono malo što je imao.

Otkačene italijanske papučice su simbol, znaš - nastavila je Jelena. - One mi govore da i dalje pobeđujem. Duhovni svet nije odvojen od materijalnog, naprotiv. On od materijalnog uči i tako se razvija. Materijalni svet je prvi stepenik; ako ga preskočiš, skačeš u ponor kome možeš da daš kakva god hoćeš imena, ili da ga ulepšaš kakvim god hoćeš iluzijama, ali on će i dalje ostati ponor.

Ja sam izabrala da živim tako, da imam novca koliko mi je neophodno i puno vremena za sve one stvari koje ga ne donose, ali mi pružaju radost na mom putu. Nisam zaglibila kao ti - reče osmehnuvši mu se - pa da mi novac bude svrha. Ali takav život, u svakom trenutku, mora da bude stvar slobodnog izbora, a ne neminovnost. Jeste, ove papučice imaju dva kaiščića i malo staklenih perlica, a koštale su kao nečija plata, samo bi lud čovek tako bacio pare. E, pa u tome i jeste štos. Tako ja dokazujem sebi da mogu, živeći po svom, da  isteram svoje hirove, jer sam pobednik, jer me život nije samleo u svom mlinu.

Jovanu se dopadao smisao njenih reči. „Dok govori, usne joj se pomeraju kao da pije vazduh“, pomisli. To mu se takođe sviđalo. „I giba se, stalno se pomalo izvija, uspravlja ili opušta, kao da modulira glas celim telom.“ Pomislio je kako bi bilo lepo otići sa njom na neki put, možda na more. Da, definitivno u neko malo, mediteransko mesto. Pili bi neko dobro vino, a on bi posmatrao njeno telo kako se giba dok govori, ili dok pliva, ili pod njegovim prstima... Slušao bi njen glas, ona ima tako prijatan glas. To što je govorila, to su bile  njegove sopstvene misli koje sam nije umeo da formuliše. A ona je umela. Divio joj se zbog toga. Ali, njihove misli su se suviše često poklapale; onda bi se razumevali bez reči i osetio bi kako može da joj ispriča sve, da joj poveri bilo šta. A to je opasno. Ne, ovo što je strujalo između njih je bilo suviše ozbiljno da bi se završilo kao romantična avantura. Osim toga, kada bi stigao kući, njen glas mu se još uvek vrzmao po glavi i stalno mu se vraćao taj osećaj, kad su zajedno... To nije dobro. Možda bi bilo pametnije da se ne viđaju neko vreme. Samo neko vreme, dok ta magija ne iščili. Posle bi mogli da nastave da se druže, nije želeo da izgubi razgovore sa njom. On je uživao u dobrom razgovoru, uz dobru hranu, na nekom prijatnom mestu... Ovde u stvari više uopšte nije bilo prijatno, jara se isijavala iz kamena svuda oko njih. Bilo je stvarno nesnosno vruće.

- Da li ti smeta ova vrućina - upitao je.

- Da - odgovorila je. - Baš sam mislila o tome kako je u mojoj bašti, pod borovima, uvek hladovina.

- Onda, idemo u tvoju baštu?

- Idemo.

U džipu je u svakom slučaju bilo ugodnije nego na kalemegdanskom suncu, jer je radio erkondišn. Jelena se veselila što će moći da ga ugosti u svojoj kući. Jovan je upravo završio jedan od svojih bezbroj kratkih telefonskih razgovora. Dok mu je pričala svoju priču, isključio je telefon, ali kada su krenuli, uključio ga je ponovo i on je istog trena počeo da zvoni.

- Večeraš imam jedan neodložan sastanak - rekao je - ali imamo celo popodne na raspolaganju. Šta ćemo da radimo, jesi li smislila nešto?

„Mogli bismo da uđemo u saunu i da isparimo ovo sunce iz sebe. Zatim bih pozvala dve dobre maserke, jer ne postoji bolji način da čovek utroši jedan sat od kombinacije dobre masaže i dobrog razgovora, a onda bih nam spremila špagete sa bosiljkom i pun bokal sangrije, pa bismo sedeli u bašti, jeli špagete, pili sangriju i mirisali leto.“ To je htela da kaže. Ali nije mogla, nikako. Kao prvo, zato što nije imala saunu u kući; masaža bez saune prethodno, na ovoj vrućini, to nije imalo nikakvog smisla, čak bi bilo degutantno; i, na kraju, bila je sigurna da u podrumu nema nijednu jedinu flašu odgovarajućeg vina, a špagete je bez dobrog crnog vina nemoguće jesti. I, tako je rekla ono što joj je preostalo:

- Sedećemo u bašti i mirisaćemo leto.

- Odlično. Ja volim miris leta.

„Čudno“, pomisli Jelena dok su sedeli za njenim stolom pod borovima, „kada se sa nekim dobro razumem, volim da sedimo i da ćutimo. A nas dvoje nikad ne ćutimo, stalno nešto govorimo, ne znam odakle nam tolike reči“.

Kada su stigli, Jovan je obišao njenu kuću i video je Bibliju otvorenu na prvoj glavi Jevanđelja o Jovanu: „U početku bješe rječ, i rječ bješe u Boga, i Bog bješe rječ...“

Objasnila mu je zašto je tako drži. Kada je bila mala, kada je tek počinjala da čita svoj Novi Zavet, ovaj tekst je odmah privukao  njenu pažnju. Za razliku od ostalih jevanđelja, koja su joj svojim lepim pričama donosila utehu i mir, ove reči su bile potpuno mistične, ispunjene tajanstvenim, nedodirljivim značenjem. Nije ih razumela i čak ih se pomalo plašila, ali je istovremeno osećala da se nevidljiva svetlost, koja je za nju zračila iz cele Biblije, iz Jovanovog jevanđelja isijava kao moćni, džinovski mač. Zato joj je oduvek bilo jasno da taj tekst ima neku posebnu snagu. Ona ni dan-dnas nije razumevala poruku Jovanovog jevanđelja, ali je verovala u njegovu moć. Naravno da je čitala razna tumačenja, ali nijedno joj nije ostalo u glavi, jer nijedno nije doprlo do njenog srca. Međutim, jednog dana je saznala da su veliki hrišćanski gnostici, katari i bogumili, uvek držali svoje Biblije otvorene na prvoj glavi Jevanđelja po Jovanu, jer su verovali da ih moćna svetlost iz tog teksta štiti i čuva na dobrom putu. Osetila je da su bili u pravu i odmah je učinila isto. Kad god je trebalo da donese neku važnu odluku, ili da se smiri posle neprijatnog dana, Jelena bi sela pored police sa otvorenom Biblijom i ostala tu, sve dok sve sile i struje u njoj ne bi postale mirne i paralelne. To je bilo njeno „sigurno mesto“.

Jovan je veoma pomno slušao. Rekao joj je kako je obišao pećine u Južnoj Francuskoj koje su katarima služile kao hramovi i isposnice, kao i Mon Segir, veličenstvenu tvrđavu u obliku broda iz koje je, pod opsadom, krišom izneto legendarno katarsko blago i odneto na sigurno, gde je i danas, čuvano kao najsvetija tajna za koju znaju samo retki posvećeni. Zamolio je da mu priča o katarima i njihovom učenju i ona je to učinila, a on je ponovo isključio svoj telefon. Govorila mu je o tome kako su se hranili samo plodovima i kako su veoma cenili obrazovanje i uz Bibliju posebno proučavali Hermesa i Pitagoru. Pričala mu je o progonima inkivizicije i o tome kako su katari radije birali smrt nego da se odreknu svoje vere. U selima se govorilo da je to zato, što su katarski posvećenici, parfei, poznavali put do Božjeg carstva i imali dar da i druge njeme povedu. U četrnaestom veku, vojnici inkvizicije su zatvorili ulaz u pećine u Lombrivu u kojima se nalazila katarska katedrala i tako žive zazidali sve osobe, to su uglavnom bili obični seljani i katarske pristalice, koje su tu pokušale da nađu spas. Kada je Anri IV, dobri francuski kralj u čijem je srcu u jednom trenutku cela Evropa videla svog spasioca, otvorio ove ulaze krajem šesnaestog veka, ukazao se čudan prizor - tela su ležala na podu u krugovima, tako da su šake i stopala svakog od njih dodirivale susednu osobu. Legenda kaže da su u ovom mnoštvu nevinih ljudi bili prisutni i parfei, koji su mogli da i druge povedu putem. Tako je unutar svakog kruga bio postignut kolektivni raskid sa ovozemaljskim životom. Anri IV je tela izneo iz pećina i sahranio ih na groblju crkve u Ornolaku.

Jovana je ova priča bila veoma dirnula.

Sada, dok su sedeli u bašti i pijuckali limunadu, pitala se zašto neko ko je tako načitan i obrazovan kao on, ne zna više o temi koja ga očigledno veoma zanima. Najednom joj je sinulo - razlog za njegovo odbijanje da traga u tom pravcu i za interesovanje koje je u njemu gorelo, bio je isti kao i razlog za sve drugo, razlog zbog koga je sticao i vodio bitke i gomilao pobede. To je bio strah od smrti. Ogroman, stalno prisutan strah od smrti, koji je pokušavao da zataška svojim novcem, svojim hedonizmom, svojim principima, svojim čitanjem.

- Zašto se ti tako bojiš smrti? - upitala ga je.

Jovan nije bio iznenađen ovim pitanjem.

- Ne znam - rekao je. - A ti, zašto se ti ne bojiš smrti?

- Ne znam - odgovori ona. - Ali to nije zbog vere. Vera u kojoj nestaje strah od smrti, morala bi da pomera bregove. Moja ni izbliza nije tako jaka. Možda se više ne bojim zato što sam se kao dete toliko plašila i toliko neprestano osećala blizinu smrti, da mi je to na kraju dosadilo. Jednom sam sanjala da sam umrla, to je bilo relativno skoro, možda prošle godine. Taj san je bio neobičan, jer najčešće dok sanjam, znam da je to san. Ali ovaj put je sve bilo potpuno stvarno i kad sam se probudila u prvom trenutku nisam razumela zašto sam živa i šta radim u krevetu. Čak sam pomislila da nisam dospela tamo gde treba, pa da sad tumaram po sferama između života i smrti i da je to neka posmrtna halucinacija.

- A šta si sanjala, kako si umrla?

- Sanjala sam da se vozim kolima sa Pavlom, ali nismo u Jugu, već u automobilu koji je imao kad smo se upoznali. Vozimo se preko nekog mosta koji u stvarnosti ne postoji. U mom snu, on prolazi iznad onog dela Zvezdare s druge strane šume. Pavle vozi. Zbog nečeg je strašno besan i ja sam sigurna da ćemo sleteti s puta i poginuti, ali ne mogu ništa da uradim, jer je on toliko uznemiren, da bi od svega što kažem bilo još gore. Razmišljam kako je tuđ bes užasno glup razlog za smrt i kako je glupo što sam bespomoćna. U jednom trenutku, sletimo s mosta. Gledam kako nam se približavaju kuće među kojima ću umreti. „Znači to je to“, pomislim i gubim svest.

Jovan ju je posmatrao netremice.

- Dobro si opisala taj osećaj, kako si rekla: „Kako je glupo što sam bespomoćna“? Da. I ja sam jednom sanjao da sam umro. Sve čega se sećam je upravo taj osećaj da ne mogu da učinim ama baš ništa i ta misao, kako je to užasno i glupo.

I dalje je gledao u nju netremice, kao da ima još nešto, kao da pokušava da u njoj vidi nešto što se ne može sagledati. „Hoće da mi kaže još nešto“, shvatila je, „ali ne zna da li to treba da učini“. Sedela je mirno i gledala ga pravo u oči.

- U jednoj od tih kuća sam ja rođen - rekao je na kraju. A onda, pošto je Jelena ćutala, nastavi da joj objašnjava: - Kad sam se rodio, moji roditelji su živeli na Zvezdari, u jednoj od tih kuća s druge strane šume. Posle smo se preselili. Tu sam odrastao.

Ali Jelena ga je odmah razumela. Ćutala je, jer je razmišljala o nečemu što joj je davno rekao njen otac. Kada se rodila, živela je u roditeljskoj kući, koja se takođe nalazila na Zvezdari. Ona je volela tu kuću sa ogromnim dvorištem, kao i šetnje po Zvezdarskoj šumi i Novom groblju u koje je vikendom odlazila sa svojim ocem. Međutim, jednog dana je  gradska vlada donela odluku da se proširi kolovoz ulice u kojoj su živeli. Njihova kuća je morala da se sruši, jer je bila prevelika. Preselili su se u strogi centar grada. Jelena je zbog toga bila veoma tužna, ali otac ju je tešio uveravajući je da će se jednog dana sigurno vratiti u stari kraj: - Zvezdara poseduje magične sile - govorio je - koje nam ne dozvoljavaju da odemo zauvek. Ko se rodio na Zvezdari, sigurno će se na nju i vratiti, videćeš. Možda ćeš jednog dana zavoleti nekoga sa Zvezdare i ponovo doći tu da živiš.

„Možda ti, Jovane, nije trebalo da se seliš“, pomisli gledajući ga, „i moj život bi sada bio mnogo lakši“. A onda najednom oseti kako je užasno umorna od tog beskonačnog sedenja i pričanja.

- Znaš šta, Jovane, meni se uopšte ne sedi sad sa tobom u ovoj bašti - reče iznenada. - Ako već treba da sedimo, sedela bih sa tobom negde na obali mora, negde u sumrak i gledala kako sunce polako, polako tone u vodu. Ili bih volela da trčim sa tobom kroz Zvezdarsku šumu rano ujutru kada je sve čisto od sunca i sveže od noći, ili bismo mogli zajedno da plivamo, ili da gledamo filmove i grickamo bademe, ili bih napravila neku dobru večeru, pa bih te zvala da zajedno jedemo i pijemo do kasno u noć, ili bismo mogli zajedno da putujemo, da isprobavamo sireve na Korzici, da se penjemo na neku planinu... Ima hiljadu stvari koje bih volela da radim sa tobom i koje znam da bi ti se dopale, umesto što se ovde zamaramo na ovim neudobnim stolicama. Ali mi ne možemo ništa od toga, jer ti sediš sav krut, posmatraš i sebe i mene sa bezopasnog rastojanja i nećeš da se pustiš, jer se to ne uklapa u tvoje okvire koje si sebi nametnuo da te štite. A oni te stvarno i štite, ali od života, dok si smrti svakim danom sve bliži i bliži. I ne postoji nijedan okvir koji će te od nje spasti. Samo ćeš jednog dana uvideti da je ona tu i da, posle naizgled tako savršenog života, umireš na pogrešnom mestu, pored pogrešne osobe, a možeda i iz pogrešnog razloga.

Jovan je ćutao i gledao je. Videla je da mu je izmakla tlo pod nogama. Na njegovom licu su se mešala raspoloženja i osećanja, kojima u tom trenutku nije gospodario. Niti je to želeo. U tom trenutku, želeo je njenu toplinu i ona je to osetila. „Kairosov čuperak na mom dlanu“, pomislila je. „Treba samo da zatvorim šaku.“ A onda se javila druga misao: „Sreća je proces. Trenutnu sreću prati nesreća. Kairosov dar je varka za smrtne“. Spustila je pogled. Ne, morala je to da prekine, brzo, pre nego što on napravi neki pokret, ili izusti neku reč. Osetila je kako leva ruka ponovo počinje da joj drhti, dok joj je srce udaralo kao ludo, kada je rekla, ustajući sa stolice:

- Zakasnićeš na tvoj sastanak. Da li ćemo se sutra videti?

Nije znala da li to govori mudrost, ili strah. U svakom slučaju, sada je bilo kasno. Ali bol za zagrljajem koji je upravo izgubila joj je nezadrživo punio oči suzama. Nadala se samo da će on otići što pre, pre nego što ona sasvim izgubi kontrolu.

- Ne znam, imam sutra puno obaveza. Javiću ti se - odgovorio je bezizražajnim, poslovnim glasom.

Glasom, kojim je ugovarao sastanke, kojim je razgovarao sa svojom sekretaricom, ali koji nikada, nikada ranije nije bio upućen njoj.

Jelena je ušla u kuću ne dižući pogled.

Bože, kako je užasno, gladno želela da je zagrle njegove velike, snažne ruke! Samo jednom. Samo jednom, a posle bi mogla i da umre, ili da celog života nosi uspomenu na taj dodir na svojoj koži, Samo jednom. Ali on to sada više nije hteo i ona tu ništa nije mogla. Popela se na galeriju i sklupčala uz policu na kojoj je stajala Biblija. Plakala je bez zvuka, bez grimase, suze su se slivale jedna za drugom, natapajući njenu majicu. Plakala je, jer je znala da je ovo kraj, da se on više neće javiti. Jer postoji granica bola koju čovek može da podnese i koja nikada ne sme da se prekorači, inače sve počinje da se raspada, a ona je to upravo učinila. Uskoro jej sva bila mokra i kapi su joj klizile niz kožu, po grudima i stomaku, ali ona ništa nije osećala. Njeni oseti su ležali neupotrebljeni na njegovom dlanu, koji ih više nije hteo.

...

Milica Cincar-Popović