Mala knjiga o početku - 7

Prva ispoved

Maja ju je gledala zaprepašćeno, kao da joj je upravo rekla kako ima sidu, ili nešto slično. Jelena, njena drugarica koja rešava probleme u letu, miljenica sudbine koja se ne poverava ni sebi, a kamoli drugima; uvek smirena i čvrsta Jelena, kojoj ni čarape ne pucaju kad ne treba; ta Jelena joj je upala u kuću, rekavši joj kako mora da joj poveri nešto jako važno, jer ona to više ne može da krije. A onda je počela da joj govori neku čudnu priču o sebi i o onom tipu koji prodaje automobile, o kome je trebalo da prave specijalno izdanje, ali se to posle izjalovilo. Maja sad više nije mogla da se seti zašto. Priču o nekim neizrecivim i neuhvatljivim tokovima osećanja i svesti, koja uopšte nije ličila na Jelenu. Kako joj je, dok je govorila, pogled postajao sve umorniji, tako su na licu počele da joj se ukazuju sve do tada nevidljive bore nakupljene za ovih trideset sedam godina. „Više ne izgleda kao klinka“, pomisli Maja.

- Jelena koju poznajem - rekla je - sela bi na prvi avion, pronašla tog tipa gde god da je i uletela s njim u burnu vezu od tri dana u kojoj bi sagorela sve strasti. Posle bi njih dvoje ostali prijatelji do kraja života sa još jednom lepom uspomenom za starost, a ona bi se vratila svom vernom, strpljivom Pavlu i zahvaljivala se sudbini na njegovoj mirnoj, tihoj ljubavi ispunjenoj razumevanjem. Svom idealnom mužu.

Jelena je pogleda:

- Ne moram da sedam ni u kakav avion, on je sad ovde.

- To je bilo figurativno rečeno.

- Jelena koju ti poznaješ bi znala šta hoće, pa bi to i uzela. I nikad se ne bi vratila svom idealnom mužu, jer ona ne pristaje na lažne odnose. Ali ova Jelena koju i ja sad upoznajem uopšte ne zna šta se s njom dešava. Ja nisam sigurna šta hoću, znam samo šta neću.

- A šta je to? - upita Maja.

- Ja neću da me on mrzi - odgovori Jelena tiho, gledajući negde u šare na parketu.

Maja je ćutala. Nikada je nije videla u takvom stanju, „tako, tako... poraženu“, pomisli. Setila se sivh Jeleninih burnih veza i zaljubljivanja od pre braka, koja su se uvek završavala tako što bi se ona uskoro iskreno zaljubila u nekog drugog. To je činila tako prirodno i spontano, da ti ostavljeni nisu mogli ni da se naljute. Malo bi patili, neko duže neko kraće, posle bi se okrenuli svom životu, a za Jelenu bi sačuvali posebno mesto u svom sećanju, rezervisano za najromantičniju uspomenu iz mladosti.

Kada je najavila svoju udaju za Pavla, to niko nije ozbiljno shvatio. Čak i na sam dan venčanja Maja je, dok je kao kuma stajala pored nje, sve vreme stezala palčeve i ponavljala u sebi: „Molim te, reci da! Nemoj sad da ga ostaviš ovde pred svima. Reci da!“ Posle toga je društvo počelo da se kladi koliko dugo će Jelena ostati u braku. A onda je počeo rat i uskoro su svi otišli u inostranstvo, ostale su samo njih dve.

Pošto je čovek društveno biće, svoje stare prijatelje su zamenile novima. Naravno, to je bila slaba zamena, jer prijatelje iz mladosti ne može da zameni neko za koga je tvoja prošlost samo priča o nepoznatim ljudima. Uz to, oni nisu bili ni dovoljno obrazovani ni dovoljno duhoviti. Da jesu, sad bi bili negde drugde. Rat je procedio Beograd i, uz čudne izuzetke, ostavio samo talog ljudi bez dara. Ali, popunjavali su mesto za stolom za rođendane i praznike i razmenjivali reči kad ćutanje ne prija. Ti ljudi su se družili s njima zbog Pavla koga su prepoznavali „kao svog“ i divili mu se. Prema Maji su bili blagonakloni, i ona je bila još jedan nesretan lik; jeste da nije imala egzistencijalnih problema, ali je bila sama, neutešenog srca. Niko nije imao sve. Osim Jelene  - njoj su zavideli. A nju je bilo baš briga. Nju njihova zavist nije doticala. Ona je bila kraljica, a oni plebs; njoj je bilo dato da ume sve, a njima, da budu jadni.

Maja je sada gledala bivšu kraljicu kako nestaje u potpunom patosu na njenom trosedu. Želela je da je oraspoloži, ali joj je bilo jasno da nije dobar trenutak za šalu, pa je odlučila da joj udeli kompliment:

- Izgledaš deset godina mlađa, a pričaš mi tu nešto blesavo, kao da si trideset godina mlađa. Ne razumem, zašto bi on tebe mrzeo?

- Zato što ja stalno mislim na njega - odgovori Jelena. - Vidi, ja neću da, kako si rekla? „Sagorevam strasti“ s njim. Mislim, možda i hoću, ali to nije bitno, jer ja hoću sve sa njim, hoću da bude ono zbog čega smo se upoznali, zbog čega smo oboje stvoreni da postojimo u ovom smrdljivom gradu, i onda bi sve bilo u redu. Ali ja ne znam šta je to. Jednostavno, mislim na njega bez prestanka, od kad se probudim dok ne padnem u san. Dok sanjam, osećam njegovu auru. Mučim ga, razumeš? Neki deo u meni koji neće da ga pusti. Kad mnogo razmišljamo o drugima, mi ih mučimo, negde u astralu tako vezujemo ljude za sebe i ne damo im da budu celi. To je zlo, to im oduzima energiju. A ja hoću samo da on bude srećan, jer nikad nikoga pre u životu nisam osećala tako, samo da ga osećam i da mu ne tražim ništa i da ne igram nikakvu igru, samo da osećam tu beskrajnu harmoniju kad sam pored njega i samo da želim da on bude srećan. Ali onda ne smem da mislim na njega, a ja to stalno radim i ne umem da prekinem!

Maja je gledala zbunjeno. Isprva, kad je Jelena počela svoju priču, pomislila je: „Aha, trajalo je trinaest godina, ali nekadašnja Jelena se ipak vratila. Evo opet moje stare, večito promenljivo zaljubljive drugarice! A i pobedila je, niko nije dobio opkladu, koliko se sećam niko im nije davao više od pet godina.“ Ali, odmah je sa zaprepašćenjem shvatila da Jelena izgleda potpuno izgubljeno i da priča nešto što ona nikad pre nije čula. Što je razgovor dalje tekao, to je priča postajala sve čudnija. „Previše čudna“, pomisli. „Možda bi ipak trebalo da probam da obrnem sve na šalu?“

- Dakle, da rezimiramo - reče. - Hoćeš da se kresneš s tipom, ali u stvari nećeš, jer bi ga tako silno unesrećila pošto bi to bilo mešanje u prst sudbine, pa ga mučiš tako što misliš na njega. Čega on, naravno, uopšte nije svestan; kad je toplo brčka se na moru, kad je hladno skija na Kopaoniku i boli ga uvo, ali ti valjda bolje od njega znaš da li se on muči ili ne, i zato se hrabro boriš sa vešticom u sebi. Je li tako?

- Glupačo - odgovori joj Jelena.

Ali se, na Majin očaj, nije ni nasmejala, ni naljutila, samo je mirno nastavila svoju priču:

- Ja samo hoću da on u svom srcu čuva jedno posebno mesto za mene, kao što ga imam ja za njega, jer je jedini, jer je neponovljiv, jer smo kao dve polovine neke razbijene stvari koje se savršeno sklapaju - dobro, nije mi neko poređenje, ali znaš šta hoću da kažem. I ja razumem da je svako od nas imao svoj život koji je napravio svoje niti i reljef i posledice. To može da se u svakodnevnom životu ne uklapa i mi zbog toga možda ne možemo da budemo ništa, čak ni prijatelji, mislim na prijatelje koji se aktivno druže; ali u mom srcu postoji jedno posebno mesto za njega jer je jedini, jer ja njemu sve verujem, apsolutno, bezuslovno i kad bih mogla da biram pored koga da umrem, to može da bude samo on i niko drugi. Mi ne moramo više nikad da se vidimo, meni treba samo da znam da sam i ja nešto posebno za njega i da mi veruje tako kako ja verujem njemu i to je OK. U početku sam bila sigurna da je to tako i bila sam savršeno srećna, a Pavle mi je govorio kako se stanlno smešim u snu. Sve je bilo tako dobro. Ali posle, probudile su se neke energije i ne znam, počela sam stalno da mislim na njega i bojim se da on to oseća i da me mrzi, jer ga mučim i zato neće da me vidi.

Zaćutala je na tren i zamislila se. Zatim je počela da govori sasvim tiho, gledajući negde pred sebe, tako da Maja nije bila sigurna da li je to uopšte upućeno njoj, ili Jelena govori sama sa sobom;

- To sve moje lutanje i traženje Boga, vi ste to uvek shvatali kao neki moj kapric, kao neki ekscentričan hobi. Zato što sam oduvek krila da sam to ja. Skrivala sam svoju čežnju inteligencijom. Pričala sam zanimljive priče, fascinirala sam društvo kuriozitetima iz drugih kultura. Kako je obrazovanje dobara stvar! Predstaviše sebe kao klovna i enciklopediju u jednom i svi zaborave da si ti ljudsko biće koje ima dušu i srce i lomi se i nada i pati. Na kraju sam i sama to zaboravila. Možda i na početku, ne sećam se, više se uopšte ne sećam kad sam, umesto da osećam, počela da „znam“ da osećam, da analiziram, da stičem „uvide“. Prestala sam da budem ja. Zarobila sam Ja na sigurno, da me ne sramoti. Ima kod Kjerkegora, na jednom mestu kaže otprilike nešto kao: „Bio sam veličanstven, opčinio sam celo društvo. A kada sam ostao sam u svojoj sobi, došlo mi je da ispalim sebi metak u čelo.“ Ja to radim stalno. Na kraju i u svojoj sobi, sa Pavlom, nije ni čudo što me ne voli, ja ga bez prestanka opčinjavam i zavodim. On me ne voli, znaš. Fasciniran je mnome, a to je nešto sasvim drugo. Meni niko ne može da voli, jer ne postojim. Zatrpala sam sebe na sigurno, ni sama više ne mogu da se nađem. A ta moja čežnja za Bogom... To je čežnja za domom, da jednom u životu kažem „kod kuće sam“ i da osetim blaženstvo pripadanja, sigurnosti. Samo to. O, Bože, da jednom mogu da se pustim, da ne mislim večito! I to kamenje pod mojom glavom, stalno, stalno, koje me tera da tragam, a ne da mi da osetim pravi put. Vi mislite da je meni mnogo toga jasno, a ja ne znam ništa. Razumem, razumem puno, ja sam dobar đak. Ali to je sve jalovo i šuplje. „Zvono koje zvoni, ili praporac koji zviječi“.

A onda, odjednom se on pojavio, tek tako. I nije uradio ništa, možda nije ni rekao ništa, ne znam, to u stvari nisu uradile reči, već boja njegovog glasa - ona zatrpana Ja ga je prepoznala i poletela mu je u susret tako silovito, pokidala je sve lance koji su je držali, izbušila tunele kroz uredno naslagane slojeve mojih principa, šablona, uverenja... Cela kvazi renesansna građevina moje kvazi duhovnosti ruši se uz treske, uz oblake straha, ali prvi put, bože, prvi put neke tanke iskre nade titraju po meni i ja više ne znam čak ni da li patim, ili sam sretna.

Maja je slušala svoju drugaricu. Čudila se sama sebi što je razume. Ne, ta njena razmišljanja, to su opsesije. Maju to nikad nije zanimalo, ona se plašila takvih tema. Ali, razumela je.

Jelena je nastavila:

- Ti znaš, sećaš se, da sam vas molila, kada umrem da me ne sahranite, već da bacite moj pepeo negde bez ikakve ceremonije i pomena. Vi mislite da je to neka luckasta ideja pokupljena iz neke knjige. A meni je to važno, nigde to nisam pročitala, to je nešto što osećam od malena - ja sam ovde zarobljena i što život dalje teče sve je više niti koje me upliću, vezuju, sve dalje od mog doma. Sva druženja i poznanstva, svi međuljudski odnosi ovde, to su međusobna uzimanja. Čak i sa roditeljima. Ljudi se kače jedni za druge, ne daju jedni drugima da se odlepe. U „Alhemijskom venčanju Kristijana Rozenkrojca“, pričala sam ti o toj knjizi, Kristijan Rozenkrojc sanja da se nalazi na dnu jedne mračne i grozne kule, sa još gomilom ljudi. Svi imaju teške okove i gamižu jedni po drugima, penju se jedni po drugima, jer svako hoće da bude na vrhu, u nadi da će mu tako biti malo bolje. U jednom trenutku, poklopac se otvori i u tamnicu ulazi svetlost, a s njom i jedan konop koji će sve one, koji uspeju da se zakače, izvući napolje. Ali, mada su mnogi uspeli da se uhvate, samo nekolicina je izvučena. Jer, svi bednici koji sami nisu mogli da se drže na konopcu, počeli su da cimaju one koji su to mogli i da se kače za njih kako bi ih povukli dole, obasipajući ih pogrdnim rečima pritom. Eto, to smo mi. Ljudi se kače jedni za druge, važnije im je da ih što više bude zajedno u bedi, nego da se posvete sopstvenom spasenju. To je neki iracionalni i nesvesni nagon, ali mi se svi kačimo međusobno - ti i ja, ja i Pavle, ja i bilo ko. Zato neću da mi držite pomene, neću da se okupljate oko mene kada umrem, svako sa svojim energijama i pripadnostima, hoću da me pustite. A vidiš, Jovan, prvi put, pored njega bih mogla mirno da umrem. On nosi moju vibraciju. Kada smo zajedno, meni se čini da se obruči koji opasuju auru svakog čoveka otvore i spoje, moj sa njegovim, i da smo mi tada kao jedna celina koja postojano i harmonično vibrira. Njegova svetlost obasjava moj put. Zahvaljujući njoj, počinjem da vidim stvari koje ranije nisam ni slutila. Razumeš li sad? To je važnije od svega. Plašim se da ću učiniti nešto pogrešno, ako činim, ili da ću izgubiti zbog svoje nespremnosti, ako ne činim.

Maja je osetila da bi trebalo nešto da kaže, ali nije znala šta. Na neki način je razumela, ali sada joj je izgledalo kao da se prava Jelena gubi iz ove ljušture koja sedi na trosedu i da se udaljava stašnom brzinom, kilometrima daleko od nje i sveg njoj poznatog sveta. No, Jelena je odjednom ustala i pošla ka ulaznim vratima.

- Mislim da ću uskoro biti sposobna da pišem ono što sam stvarno ja. Nisam još, ali biću. Polako se budim. Zato moram da uzmem odmor, nemam sad mesta u sebi za novinske članke i intervjue sa kojekakvima, moram da pratim svoje unutarnje procese, jer ću napisati knjigu o svemu ovome.

Maja je bila potpuno zatečena, Jelena joj je upravo saopštavala da je ostavlja na cedilu. Pošto je sručila punu korpu neke čudne filozofije i teških osećanja po njenoj sobi, sada je upravo izjavljivala kako mora da napusti časopis i to na neodređeno vreme. I to tako, s neba pa u rebra, kao da se to podrazumeva.

- Čekaj malo, jesi li ti normalna - počela je, ali Jelena je već kretala niz stepenice (ona se nikada nije vozila liftom, to je bio njen recept za lepe noge).

- Hej, ne brini se, imaš u mom kompjuteru gomilu materijala, dovoljno za sledećih nekoliko brojeva. Neka ti pomogne neko od naših saradnika. Uostalom, krajnje je vreme da i ti uradiš nešto korisno. Brzo ću ja to da odradim - dodala je - a onda ćemo zajedno da štampamo knjigu. To će da nam bude izdavački prvenac i super će da se prodaje, videćeš - uveravala je već nevidljiva Jelena, dok su joj potpetice odzvanjale sve tiše.

- Ma nemoj - vikala je Maja za njom. - Otkud znaš da će tvoja knjiga tako dobro da se prodaje?

Dva sprata ispod, začuo se Jelenin smeh:

- Pa zato što je ja pišem - odgovorila je. - I zato što će to biti mnogo dobra knjiga, jer je pišem za njega.

Osećala se dobro, stvarno dobro, dok je brzim korakom grabila ka kući. Disala je duboko i hladan vazduh je pomalo sekao po grudima. Dok je otkrivala Maji svoju tajnu, sve je, kako se izlivalo iz nje, počelo da dolazi na svoje mesto. Shvatila je šta treba da uradi. Osećala je da su sve sile sveta sa njom, kada je iznenada ugledala kako se na pločnik prekoputa nje parkira jedini džip čiji je broj registarske tablice znala napamet. Brzo se sakrila iza nekog stuba. Jovan je izašao iz kola i pošao ka jednoj zgradi, ali se zaustavio i počeo da se osvrće, kao da se koleba kojim putem da krene. Zatim se okrenuo i pošao u njenom pravcu. Jelena se sasvim skupila u senku iza stuba. Srce joj je skakalo od peta do grla, bubnjajući po njoj. „Ne, nemoj, molim te. Još nisam spremna. Biću, vrlo uskoro, ali nisam još“ rekla mu je u sebi. Jovan se najednom zaustavio, odmahnuo glavom kao da je odustao od neke namere, okrenuo se i ušao u onu zgradu.

Jelena je odlučila da zaustavi taksi. Nije imala vremena za gubljenje. „Moram da požurim“, pomislila je. „Čeka me puno posla.“

Milica Cincar-Popović