Neki novi klinci

U poslednje vreme vrti mi se u glavi jedna misao koju je moj profesor filozofije neprestano ponavljao, a to je da ništa nije slučajno, već da sve ima svoj uzorok, cilj i posledicu. Takođe, često smo o tome raspravljali, u skladu sa pomenutim predmetom i načinom na koji se isti bavi bilo kojom problematikom, trudeći se da sve to objasnimo i na primerima sa kojima se svakodnevno srećemo.

Trudili smo se da, koliko smo uopšte u tim devedesetim mogli, bilo šta shvatimo, a mišljenja smo formirali, uglavnom, na osnovu informacija koje su državni mediji, pod patronatom Slobodana Miloševića, plasirali. A i imali smo nepunih osamnaest godina, kad je vrhunac našeg „delikventnog“ ponašanja bilo bežanje sa časova u obližnji kafić i nada da ćemo na poker aparatima zaraditi za još jednu kafu. Ne, nismo bili zlatni i nepogrešivi, daleko od toga, ali smo uzroke, ciljeve i posledice svodili na neophodnost učestvovanja na času, a u svojim glavama negovali sopstvene vizije budućnosti. Koliko god bili (ne)svesni dešavanja oko sebe, ipak smo imali neke svetle tačke kojima smo težili. Bilo je u nama ostataka onog što se zove kućno vaspitanje, pristojnost, disciplina...

Pregurasmo, tako, te nesrećne godine, koje su bile simbol stradanja, propadanja, rušenja... Izborismo se i za novu, demokratsku vlast. Uzrok i cilj takvih odluka su jasni, ali posledice su nas malo iznenadile. Ipak nisu onakve kakvim smo ih zamišljali. Umesto uzdrmanog sistema vrednosti na koji smo se žalili, dobili smo jedan potpuno novi sistem i nove vrednosti, gde se pogubnost njegovih posledica oseća na svakom koraku.

Vršnjačko nasilje, stara tekovina koja je poprimila nove, modernije oblike, dobija sve više prostora u medijima. Trebalo bi da to bude alarm koji će probuditi roditelje a onda i sve nadležne institucije; opomena da nema čekanja ni tolerisanja, da mere koje ga ublažavaju ili sprečavaju moraju biti temeljne i korenite, a ne da se svode na zalečivanje posledica. Međutim, ni teoretski a ni praktično, razume se, ništa se ne radi po tom pitanju, osim što se komercijalizuje. Ministri dobijaju prostor u medijima koji se koristi tako što će oni da kažu da im je žao, ali će obrisati suze i vratiti se u sigurnost svojih fotelja, ostavljajući nas da se sa tim nosimo kako znamo i umemo, ali da ne zaboravimo na dečja prava. Dakle, mehanizmi zaštite koji funkcionišu u praksi, ne postoje. Cilj? Uzrok? Posledica?

Dok sam pokušavala da pomognem detetu koje su drugovi iz škole bacili na zemlju toliko jako da se disanje izgubilo, pored straha da će mi nečije dete umreti na rukama, uspela sam da sakrijem sopstvenu uspaničenost. Da, delovala sam pribrano. Ne znam da li su i oni, koji su bili akteri tog događaja, samo delovali pribrano i nimalo uplašeno, ali su sedeli oko mene i ostalih koji su došli i bezličnim pogledom posmatrali sve. Kao da ih nije dotaklo ništa od toga. Mirno su sačekali autobus i otišli.

Ne znam, kažem, šta je u njihovim glavama, ali u pogledu je nešto što nimalo nije dobro. A to su deca koja imaju jedva trinaest godina, pred njima je život. Kakve su njihove vizije? Šta oni žele? Šta im je bitno i šta je to što ih može učiniti srećnim, a šta ih povređuje?

Jasno mi je kako živimo. Bolje reći gde živimo, jer prostor je plodan za otpad bilo koje vrste, ali može li se to loše iskoristiti da bi se pokazalo šta je dobro i da se uhvatimo za neku svetlu tačku, da odvojimo cveće od korova, da uzroke tražimo u nama samima a ciljeve da postavljamo tako da budemo svesni da su naši izbori njihova budućnost (samim tim i naša), kako bi nam posledice bile drugačije?