Ni meket na reket

U hiljadugodišnjoj, čak bi se moglo reći biblijskoj dilemi između hleba i igara Kraljevčani su jednoglasno, jasno i glasno, mada ih niko ništa nije ni pitao, odlučili – igara. I to ne bilo kakvih i bilo sa kim, već teniskih igara sa Hrvatima, pa još u Kraljevu. Da čovek ne poveruje. A, na osnovu izjava pojednih lokalnih političkih eksperata i samonabeđenih narodnih tribuna moglo bi se zaključiti da je Kraljevo poslednja vu(č)kojebna na svetu. Slepo crevo Srbije, tvrde upućeni i stručni, sablasna naseobina pomešanih karaktera i interesa koju skoro kao kugu izbegavaju svi, a naročito nafatirani investitori, dodaju neki.  Prosto rečeno, grad je to tužne sudbine, zlosrećnih ljudi, škartiranih upošljenika u nekadašnjim gigantima koje je tranzicija smazala do koske. Grad je to izbeglih, prognanih i raseljenih u kojem su se svi smestili udobnije od starosedelaca koji i dalje moraju da ispaštaju posledice komunističke gigantologije i demokratske pljačke epskih razmera. Grad u kojem se najgori primitivizam uspuzao do vlasti, pa sad pušta pipke kao otrovana hobotnica, ka svemu što bi moglo da zadovolji patologiju njegove viševekovne inferiornosti.

E, sad, takav jedan grad, mada niko normalan ne zna zašto i kako, dobio je organizaciju Dejvis kupa, teniskog turnira za takozvanu „salataru“ između Srba i Hrvata. Obradovali se već uveliko šljonuli Kraljevčani, razveselila se svega željna kraljevačka dečica što će da vide Noleta, osmehnuše se i gladni, nezaposleni, bolesni i depresivni, čak i penzosi 10% lakši ustaše da pozdrave genijalnu odluku osmišljenu i sprovedenu tamo gde treba.

Kakva slučajnost da baš nas zadesi ta čudovišna sreća da makar kao statisti učestvujemo u ovom istorijskom spektaklu, kao da u vazduhu lebdi transparent gotovo vidljive i opipljive emocije svenarodnog oduševljenja.

I iskeširaše isceđeni Kraljevčani od svoje sirotinje još 12 miliona dinara za organizaciju teniskog turnira, a onda se baciše da svoj lepi grad pravih ulica bar u higijenskom smislu, ako već za ekonomski nemaju petlju, dovedu do evropskog nivoa. I bljesnu grad svojom autentičnom godinama đubretom maskiranom lepotom. I, gle čuda, sijalice počeše da svetle, (dan prvi) stubovi da se ispravljaju, fasade da se kreče, parkovi zablistaše nikad viđenom ekološkom ljupkošću, a ulice se ukazaše sa svežim dahom neopisive čistoće. Nema više uzica na terasama i balkonima, prosvetlelih i neurotičnim znojem nagriženih gaća i čarapa, zamodrelih brushaltera i musavih dečjih benkica, nema plastičnih kačica sa kupusom i turšijom, ogreva i rashodovanih koještarija, samo cveće i srpska trobojka od papira.

Radnici čistači, u novim i transparentno ozelenjenim kombinezonima, raštrkani u strelce, ručno sakupljaju sve što je veće od makovog zrna i igle i trpaju u kese. Čopori pasa lutalica najednom su nestali sa trgova i trotoara ostavljajući kraljevski grad u neobično mučnoj i sterilnoj tišini između retkih prolaznika okačenih o svoje mobilne sprave. Nigde pikavca, jebote, nigde kese, prazne paklice, upotrebljenog prezervativa ili golubijeg govanceta. Nigde pušačke šlajmare bolesno žute kao ćilibarski kliker na februarskom suncu. Samo red, čistoća, miris deterdženta i mir, kao u apoteci. Tako je bilo samo nekad, davno, kada je Broz dolazio u goste i kad su nepodobne, ili njima nalik, razvozili po Goču radi političke korektnosti. I duhovne čistote.   

I, naravno, spektakl će biti održan u novoj hali koju je nedavno u ime premijera, a u predvečerje samog meča lično Zorana otvorila, na veliko oduševljenje svojih pristalica i ostalih botova. Ali, kako se očekivalo, ni jedan Kraljevčanin koji nije i odani vojnik vladajuće partije, neće imati prilike da se domogne unutrašnjosti ovog velelepnog objekta i hrama reketa i teniske loptice, bar tokom trajanja meča Zapravo, samo sto kompleta karata po ceni od 5.000 kinti pušteno je u prodaju i to je „planulo“ za 9 minuta i 37 sekundi, tvrde izmajmunisani čekači-noćobdije pred biletarnicom. Građani grada domaćina imaće tako izuzetnu mogućnost da sa nedokučivom dilemom kud se dedoše karte, kao i svi ostali, spektakl gledaju na svojim televizorima ili na video-bimovima koji će verovatno biti raspoređeni kao pečurke po temeljno orošenom gradu.

Još nije saopšteno odakle dolaze prodavci semenki, kikirikija i suncokreta, ali su mlađani hvatači loptica već pristigli autobusima iz cele Šumadije, a i šire. Niko se nije setio da bi bar ovdašnji mališani mogli da hvataju loptice svojim idolima u svom gradu.

Prema tome, osim pomenutih 12 miliona, bitka za „salataru“ nikakve veze sa Kraljevom nema. A što se higijene tiče, malo je tužan osećaj onoga ko se kupa samo kad mu gosti dolaze u kuću. Trebalo bi to da bude navika, čak obaveza tokom čitave godine, zar ne? Jer, ako ne znamo ili nam ne daju da radimo,  možemo bar da gluvarimo u uređenom i higijenski ispravnom prostoru. To vraća samopouzdanje i samopoštovanje čak i u zemlji sa pola sapunčeta po glavi stanovnika godišnje.    

A tenis, pa tenis je i onako aristokratska zabava koja donosi ogromnu lovu, namenjena višim slojevima. I zato ne znam čemu je i kome sve ovo trebalo, kao i mnogo toga drugog uostalom. A kad prođe slavlje, kad se smota trava i pokupe mreže suočićemo se sa pravim licem naših ispraznih života  u svetu u kojem se sve lepo događa drugima, baš kao i Dejvis kup koji je u našem gradu i pred našim očima prošao, a da ga nismo ni primetili osim po higijenskom tretmanu kojim smo prevashodno samima sebi pokazali do koje mere smo se zapustili u duhovnom, fizičkom, a i svakom drugom pogledu.

Ivan Rajović