'Oćedu l' pucati prangije?

U neizbežnoj konačnosti svega ljudskog, rođenog i stvorenog, utehu daju događaji koji se ponavljaju u određenom ritmu – smena dana i noći, rast i opadanje Meseca, godišnja doba. Umirujući povratak sunca, trave, cveća i boja, iščekivanje studeni i gladi – uvek uz izvesnost da će i one jednom proći – daju krhkom ljudskom biću iluziju da vreme nije linearno, već ciklično.

Beskrajno vreme prirode i kosmosa – u istoj meri u kojoj i ograničenost ljudskog bivanja – zbunjujuće je i zastrašujuće. Zato vreme, u svakom društvu, delimo na segmente, izdvojene događaje, temeljce naše svakodnevice, uporišta naših života. Granice između  semenata, ti izvanredni događaji koji određuju naš život, sve ono čemu dugujemo svoja „pre“ i „posle“ – uvek su praćeni raznim vrstama običaja, obreda, ritualnih praksi. Te prakse nisu nužno vezane za religiju, već im je zadatak da jasno označe trenutak neke promene, simbolički istaknu izuzetnost nekog događaja za pojedinca ili društvo i da o tome obaveste zajednicu. U širem smislu, na taj način se postiže i unutrašnja kohezija zajednice, pojedinac zauzima jasno mesto u njenoj strukturi i time ističe sopstvenu važnost, čovek se odupire prirodnim silama koje mrve njegovu egzistenciju i potvrđuje svoju drugost u odnosu na haotični, divlji, neukrotivi svet Prirode.

Godišnji običaji iz korpusa solarnih kultova verovatno su najinspirativniji, jer je sama priroda krcata simbolima. Svršetak kalendarske godine zato je, u većini kultura, smešten baš u period sunčeve slabije aktivnosti, u mitsko vreme umiranja prirode, uz izvesnost njenog oživljavanja koja se iščekuje i magijski priziva. Otuda asosicacija na umiranje – ali i ponovno rađnje, povratak sunca, ulivanje života u obamrle žile prirode. U običajima, verovanjima i mitovima koji su vezani za cikličnu smrt i rađanje sunca i smenu godišnjih doba, otuda su neraskidivo povezani solarni i htonski kultovi, agrarni kultovi, ekstatički i asketski principi, obredi posvećeni slavljenju čoveka koliko i slavljenju prirode. Zapravo, mnoge kulture iznedrile su svoje najsjanije mitove, božanstva ili čak osnovu religije, baš u vezi sa solarnim ciklusima – uzmimo, recimo, egipatske mitove o Ozirisu i Horusu, grčke o Demetri i Persefoni, hrišćanske božićne svetkovine, i dogmu u celosti.

Srpski božićni običaji neverovatno su bogato sinkretičko pletivo hrišćanskih i paganskih kultova, posleratne sekularizacije, potom grube re-klerikarizacije, ako se tako može reći, globalizacije i uticaja masovne kulture. Ne znam može li išta bolje da dočara narodnu religiju Srba od ovog perioda, od Nikoljdana do Jovanjdana – slave, post, tradicionalizam sukobljen sa modernizacijom, plastične jelke, kilometri kineskih girlandi i lampica, dve Nove godine, ideja da ova prva „baš i nije naša“, Deda Mraz kontra svetog Nikole kontra Božić Bate, badnjaci zakačeni za registarske tablice automobila, ruska salata, božićna pšenica, dilema mrtav-svetac-živ-svetac, intoksikacije alkoholom i kompulsivno prejedanje na posnoj trpezi i – eksplozivi svih mogućih dimenzija i udarne snage.

Koliko god da se kanonadi protivimo - ona je neizbežna. Buka je u ovom slučaju simboličko odvajanje od prethodnog, neželjenog vremena smrti i označavanje sunčevog rasta i napredovanja prirode. Bezvremeno vreme – između smrti i života, mora se nekako premostiti; ono je krcato opasnostima. Zato je narodna uobrazilja baš u ovaj period smestila pojačanu aktivnost svih mitskih bića, strašila i anđama (kod nas je tu najznačajniji tzv. period nekrštenih dana, od Božića do Bogojavljenja); ali i svaka od zimskih proslava na neki je način obred prelaza: od asketskog Badnjeg dana u radosni, rumeni Božić, od stare i istrošene godine u novu, koja još nije izneverila obećanja, iz posta u mrs, iz zime u proleće, iz smrti u život.

Godišnji običaji i za većinu nas predstavljaju cikličnu obnovu vere da je boljitak moguć, da je mala, skromna sreća, možda, dostižna. Ne uspevajući uvek da artikulišu ovu nadu, jadnu, sakatu, očajnu, ljudi pribegavaju pijanstvu i pucanju. Pucanj označava kraj tegoba, kraj haosa i besmisla. Koliko god bizarno bilo, naši ljudi su i kraj bombardovanja dočekali petardama i vatrometom.

Od magijskog razbijanja glinenih sudova, preko pucanja u jabuku za svadbu, do novogodišnjeg šenlučenja – razlika postoji samo u količini upotrebljenog baruta, ali sam običaj star je koliko i ljudski rod.

- 'Oćedu l' jako pucati kanoni, pita preplašena frau Gabrijela.

-  Nećedu jako, gospoja, ta 'di bi ja! (ili tako nekako), odgovara crkvenjak Arkadija.

Vraga nećedu.

Život se slavi! Paradoksom kakav je i on sam, dakako.

Iva Radović