Odraz je Vražiji udes
Bio on u nama ili izvan nas, Vragu je antropomorfizacijom dodeljen udes. Želeći on to da izbegne ili ne, nije mogao dalje od nas (ljudi), jer se na nas i odnosi, radi nas se projektuje ili ga projektujemo, radi nas živi ili ga mi preživljavamo. U tom čudnovatom, najčešće platonskom, odnosu, mi smo poprimili nešto od njega, ali je i on, bogme, od nas. Mi smo ga uobličili po svom šinjelu, a on je nas obogatio strahom; te nam nije svejedno kada prepoznamo Vraga kraj nas, a pitanje je kako li je njemu kada se suoči sa nama. Sve u svemu, dolazi do prepoznavanja; ko koga tu prepoznaje i ko se u kome tu, zapravo, ogleda, je pitanje na koje nam može odgovoriti samo Sizif, gurajući disko kuglu. Šta se nalazi u tom prepoznavanju? Takvi trenuci, takvi susreti, takva prepoznavanja su u svakoj kulturi bila propraćena određenim ritualom ili čovekovom potrebom da tome što je stvorio, a potom i prepoznao, udeli dar. Čak takvoj dodeli daje i ceremonijalan karakter. Međutim, to radi i sam Vrag, da li iz zbunjenosti ili iz navike, najčešće neki vid dara pripremi za čoveka – na šta čovek uvek pristrasno odgovara strahom i ne pita se kako je nekom Vragu koji je, eto, došao (je tu), pa mu sada svi, bez smislenog razloga, podmeću pod noge pileće nožice, zečije repiće, slomljene krstiće i ostalo. Pa ako je takvog udesa da mu naš šinjel dobro paše, onda i on ima mnogo razloga da bude preplašen.
Moram konstatovati da bi, u tom slučaju, Vrag vegetarijanskog šinjela imao najbolji udes. Međutim, sve su ovo manje više prazna razglabanja, osim jednog, pitanja odraza. Čovekov odraz i njegovo suočavanje sa ogledalom arhetipskog je karaktera. Od Narcisa, preko Lakana, do modernih horora, odraz je predstavljao vrstu inicijacije, i to najčešće sa teškim posledicama (tako je naš Sizif dobio disko kuglu umesto stene). Pitanje inicijacije kroz sopstveni odraz (bio on u snu ili ne) osnovna je tema filma Meshes of the afternoon, Maye Deren. Pitanje onog drugog, sa druge strane u našem odrazu, jeste i pitanje Vraga, samo je bitan nivo prepoznavanja koji postoji između zagledenika i odrazotvorca te, shodno nivou prepoznavanja, dolazi i do straha koji na kraju kulminira inicijacijom, koja je neretko poistovećena sa smrću (kao npr. kod Maye Deren). Međutim, to je i dalje čovekov udes, čovekovo prepoznavanje sebe ili, pak, Vraga. Međutim, prateći takav korak argumentacije trebalo bi da dođemo do istog u slučaju Vraga; i neretko i dolazimo. Čak sa pravom možemo tvrditi da je najveći Vražiji udes zapravo odraz. A i zaista, čega bi se Vrag mogao uplašiti, ako ne samo samog sebe (što nas ponovo dovodi čoveku, ali o tome, možda, drugom prilikom).
Stoga Vasko Popa nije daleko kada u pesmi Ćele-kula kaže:
„Oko smrti zazidane u kuli
Lobanje u mestu igraju
Završno zvezdano kolo
Kula smrti
U njoj gospodarica uplašena
Od sebe same.“
Zapravo, u ovoj Popinoj pesmi imamo sve o čemu smo pričali: ritualnost, ceremonijalnost, prepoznavanje, zatvorenost, očekivanje inicijacije (ni manje ni više do Vražije), strah i Vraga (Gospodarica kule smrti). Strah je najčešće osnovni propratni element svake inicijacije, pa i Vražije. Nas u tom smislu i ne deli mnogo od Vraga. Možda, zaista, i imaju prava oni koji kažu da je sve to čovekova apstraktna tvorevina ali, prateći taj korak, koliko bi smeha u svetu moglo nastati ako bi odraz bio i Božiji udes…
Bojan Opačić