Participacija

Jedna rečenica iz filma Miloša Radivojevića Buđenje iz mrtvih, otkriva pozadinu političkog angažovanja u onom punom smislu i značenju. Iako je film, pre svega, otkrivanje istine o sebi i drugima, odnosno, pamfletska politička borba i obračun sa krivcima za svoj poraz[1], on se na jedan poseban način, i pored loših kritika,[2] obračunava sa sopstvenim saznanjem o političkoj promašenosti savremenih utopista.

Miki (Svetozar Cvetković) je profesor književnosti, koji se vraća iz mrtvih, posećuje bolesnog oca (Ljuba Tadić) u provinciji u kojoj je rođen i odrastao, kao i svoje prijatelje.Slično ostalim junacima Radivojevićevih filmova, Miki ima pojačan seksualni nagon, razbijen o stene sistema;on je promiskuitetni intelektualac koga česte depresije ne mimoilaze, neko ko živi da bi ispravljao sopstvene greške. Ono što je najlepše u filmu jesu dijalozi koji su siloviti, zastrašujući i ne baš često u koheziji.

Obraćajući se svom prijatelju iz detinjstva, Miki priznaje svoj pokušaj političkog angažovanja  da se nešto promeni, da se stane na put surovoj aždaji u liku nedodirljivog vođe, ali nailazi na jedno bolno saznanje da, i pored svoje višestruke talentovanosti, on ne poseduje politički dar koji zahteva participaciju sa narodom.

Šta bi to moglo da znači?

Participacija kao pojam jeste učešće u društvenom životu pojedinca ili grupe u nekim odlukama ili rešenjima, pa tako u zdravstvu građani participiraju plaćanjem određenih troškova zdravstvene zaštite, u političkoj borbi participiranje može da označava manje ili više učešće jedne strane u većinskim odlukama, dok u religiji i filozofiji ima sasvim drugo značenje.

Junak Radivojevićevog filma nije mislio na jedan oblik demokratije promovisan od strane anarhističkih ideologa koji podrazumeva neku vrstu direktne demokratije, učešće naroda, već baš onako kako je i izgovorio, politička participacija sa narodom koji je promenljiv, podložan promenama, pod konstantnim spoljašnjim uticajem, zatrpan informacijama i iskopan ispod sopstvenih ruševina. To ne podrazumeva ideološki označenog političkog zagovornika neke određene ideje, već participanta koji se prilagođava datim situacijama, koji osluškuje, posmatra i reaguje u datom najboljem trenutku, jer svaka ideja ima svoje vreme i svojih pet minuta.Tako je junak, svesno ili nesvesno, dao treći stub formule uspešnog političara. Prvi je totalno isključivanje emocija i strasti, drugi se sastoji u razradi teorije ubeđivanja (parole, politički marketing, odabir tema koje su dobitna kombinacija) i treći, Mikijev obrazac, participacija sa narodom.

Participirati sa narodom znači koketirati sa njegovim trenutnim osećanjem. Participirati sa narodom znači ući u trag njegovih stopa i stopiti se sa njegovim emocionalnim nabojem. Participirati sa narodom znači trenutno mu otkriti slabost i munjevito reagovati. Nemoguće je bavljenje politikom, ako niste participant, jer to nije običan narod već narod pod okupacijom. Participirati sa narodom, znači otkriti njegove tajnovite misli, ući u njihovu skučenu sobu u kojoj su oni stešnjeni i ucenjeni životnim problemima. Suština participiranja nije dobrobit za narod, već je suština uspešnost političkog angažovanja. Uspešno političko angažovanje donosi moć, leči sujetu, razvija sopstveni ego, lepi etiketu uspešnog čoveka, donosi privilegije.

Participirati sa narodom znači biti uporan u svom idiotskom markiranju poput koka kole ili u nepristojnom reklamerstvu nekog praška za pranje veša.

Beznadežnom i apatičnom stanovništu potrebni su neodoljivi participanti kao večna mašina za ispiranje njihove sive mase.