Pod lupom jednog ateiste
Reagujući na tekst Nebojše Stefanovića „Pod lupom ateista: Ljubav, Vera, Nada“ (http://www.konkretno.co.rs/kultura-i-umetnost/kultura/pod-lupom-ateista-ljubav-vera-nada), napomenuo bih pre svega da ću izneti mišljenja koja su moja, te da ne plediram da govorim ni u ime svih ateista, niti u ime LGBT osoba.
Autor smatra da je u pogledu nedavnog „Prajda“, neophodno bilo pokazati više dobre volje sa obe strane, odnosno, kako sa strane onih koji podržavaju „Prajd“, tako i sa strane onih koji mu se protive. Dobra volja je u ovom slučaju, kao i još pokatkad, u određenoj meri uslovljena i zakonima i ljudskim pravima, ali i poštovanjem zakona. Ako jedna strana ostvaruje svoja Ustavna i zakonska, kao i ništa manje ljudska prava, ona ne očekuje ni od koga dobru volju izvan tog konteksta. Ne, očekuje samo omogućavanje ostvarivanja svojih prava. U skladu sa tim, rekao bih da je druga strana, odnosno ona koju čine protivnici „Prajda“, zapravo bila ta koja je morala da pokaže dobru volju, sve i da zakon nije na strani organizatora „Prajda“, te pristane da napokon ne preti i ne omalovažava one sa čijom seksualnošću ili vidom protesta se ne slažu. LGBT osobe nisu mogle da pokažu dobru volju time što bi bile manje LGBT osobe, a odustajanje od sasvim legalnog okupljanja nije dobra volja, nego pristanak na tezu da ono što jesu mogu ili smeju biti samo u svoja četiri zida.
Kada upozorava na raspirivanje nasilja, gospodin Stefanović, uveren sam, ukazuje upravo na desničarske i klerikalne grupacije, koje već po pravilu prete nasiljem LGBT osobama i onima koji podržavaju njihovu borbu za ljudska prava. NIjednom do sada, LGBT osobe nisu pretile nasiljem povodom organizovanja „Prajda“.
Tišina, razum i blagost, zapravo su sjajan savet upravo za te agresivne osobe, posebno u svetlu činjenice da ne barataju nikakvim argumentima i istinama, već samo dogmama i predrasudama.
Istina, a tu autor greši, nije nikada na sredini. Istina je samo istina. Kada neko tvrdi da je 5+5=20, jer tako veruje, a neko drugi ukazuje da je 5+5=10, zato što je to jednostavno tačno i proverljivo, istina nije na sredini, odnosno u iskazu 5+5=15. Isto tako, ako neko ukazuje na to da je homoseksualnost bolest, samo zato što tako veruje, a nauka, odnosno medicina govori da je to varijetet ljudske seksualnosti, istina nije na pola puta, pa da je homoseksualnost malo bolest, a malo varijetet. Istina i činjenice ne potpadaju pod kompromis između dogme i znanja, već samo pod ispravnost i proverljivost koja vodi ka činjenicama.
Svađe takođe nema, jer nema ni sučeljavanja argumenata. Postoji samo dogmatizam jedne strane i činjenice i zakoni sa druge strane. Ne postoji svađa, da ilustrujem, između onih koji tvrde da su koker španijeli sorta tulipana i onih koji kažu da su kokeri rasa pasa.
Za blokadu Beograda zaslužna je upravo dogmatska i nasilna strana. LGBT osobe nisu pretile nasiljem, već upravo desničari i pojedine klerikalne grupe. Policija je u tolikom broju na ulicama bila zbog njih i njihovih pretnji, a ne da brani imovinu i građane od LGBT osoba.
Razlika između ateista i pojedinih vernika i u ovom slučaju svakako postoji. Ukazivanje na svu štetnost tvrdnji koje je pre svega iznosio čelnik SPC, Miroslav Gavrilović, nikako nije govor mržnje. Ukazivanje na svu zlonamernost tih tvrdnji i na potpuno odsustvo ičega racionalnog, argumentovanog ili činjeničnog u tim tvrdnjama, nije govor mržnje. Ukazivanje na licemerje čelnika privilegovane verske zajednice, koji deli lekcije o ekonomiji, pravu i medicini, nije govor mržnje. Odgovaranje argumentima na govor mržnje nije govor mržnje, isto kao što antifašizam nikako nije isto što i fašizam.
Uzgred, istine i činjenica radi, moram primetiti da autor sa određenom rezervom spominje pojam „antiteizam“. To nije ni ružna ni strašna reč, a kamoli pežorativ. Naprotiv, antiteista je samo neko ko je protivnik organizovanih verskih zajednica, te ukazuje na njihovu štetnost. Zanimljivo, tek antiteista ima i među ateistima (jedno ne podrazumeva drugo), kao i među vernicima. Sasvim je dakle moguće biti vernik i u isto vreme osuđivati organizovane verske zajednice i zloupotrebe kojima su sklone. Čak i u slučaju „Prajda“, toga je bilo.
Kada se već govori o ironiji, nema veće ironije od stavljanja udruženja ateista u kontekst sekti, kao uobičajeno verskih organizacija, izdvojenih od veće celine. Šta više, hrišćanstvo je nastalo kao judaistička sekta, pravoslavlje i katolicizam su takođe sekte (dodatna ironija je što jedni druge smatraju sektama svoje zajednice), a svojevrsno „svetosavlje“, koje se postavlja kao autentično srpski model, zapravo je sekta pravoslavlja. No, čak i bez toga, autor ne nudi svoje objašnjenje šta je to sektaško u ponašanju ateista. Da li možda ukazivanje na neistinitost i štetnost tvrdnji gospodina Gavrilovića?
Spominje gospodin Stefanović i humor, odnosno cinizam. Humor nije ništa loše ili pak strašno, koliko god dogmatičnost verskih zajednica zazirala od njega. Ismevanje gluposti koja ne želi da se menja, zapravo je lekovito. Smeh je zdrav, koristan, dobar. Naravno, ne mogu da ulazim u to šta je kome smešno. Slažem se, nekome su smešne „Mućke“ i „Alo-Alo“ a nekome „BB šou“ i „Kursadžije“. Što se cinizma, ironije, sarkazma i parodije tiče, standard u tome su uspostavili recimo „Montipajtonovci“, koji su svaku tradicionalnu „vrednost“ britanskog društva propustili kroz svoj filter humora. Pitam se samo kakva bi reakcija verskih vođa u Srbiji bila na neku domaću verziju „Žitija Brajanovog“? U stvari, ne pitam se mnogo, sećam se kako su prekidane „sumnjive“ predstave.
Evropa današnjeg vremena, počiva pre svega na Prosvetiteljstvu, pokretu koji je napokon obuzdao verski dogmatizam i okrenuo Evropu nekim svetlijim idealima od sa pravom tako nazvanog, mračnog Srednjeg veka. Upravo to Prosvetiteljstvo, u Srbiji i među Srbima se primalo teško, zahvaljujući ponajviše crkvi. Ne znam zaista treba li podsećati na to šta je Dositej Obradović govorio o crkvi i knjigama, ili na to na koje sve načine je crkva pokušavala da spreči reforme Vuka Karadžića i zadrži anahroni, neupotrebljivi jezik u zvaničnoj upotrebi. Ista ta crkva je prvo angažovala a potom odbacila Milutina Milankovića i njegov kalendar, ostajući privržena zastarelom, julijanskom. Primera je zaista bezbroj i sežu do današnjih dana.
Ateizam u Srbiji je sve samo ne lako prihvatljiv. Autor kao da ne primećuje kuda Srbija ide u poslednjih dvadesetak godina i na koji način se sekualrnost krši. Privilegije SPC i njen politički uticaj na državu, sve su samo ne odlike jedne sekularne države. Dijalog ne želi upravo crkva, koja oblaporno uživa u svojim privilegijama, pozivajući se na najčešću logičku grešku na spisku - argument većine. Svaka priča o sekularnosti se odbacuje uz pozivanje na 95% vernika. A dijalog je potreban, razumevanje takođe, samo što dijalog mora da krene od onih koji uživaju privilegije i pozivaju se na sumnjivu većinu.
Pozivanje na značaj crkve u prošlosti, takođe je logički pogrešno. Ne postoji implikacija koja kaže da ako je Arsenije Čarnojević bio osoba vredna poštovanja, to poštovanje mora i može da se prenese na Miroslava Gavrilovića. Poštovanje se zaslužuje, a crkva koja nije sposobna da evoluira i prilagodi se društvenim promenama drugačije od usvajanja savremenih sredstava telekomunikacija i prevoza, ne zaslužuje to poštovanje. Crkvu čine ljudi, a u ime vernika govore čelnici. Ako crkva želi poštovanje, onda njeni čelnici moraju da se odreknu dogmatizma i da prihvate tekovine humanizma. Ako žele da se predstave kao deo naroda, ne smeju da toliko odskaču od osiromašenog i poniženog naroda. Nije jednostavno pristojno.
Postavljanje lika Tomislava Gačića na ikonu Belog anđela nije ismevanje samog kulturnog dobra. To je samo humor i ironično ukazivanje na to ko su ljudi koji se postavljaju kao zaštitnici tog dobra. Iskrenom verniku više smeta ta činjenica, bilo da je lik Gačićev, Mićevićev (Filaret), Bulovićev (Irinej) ili Radovićev (Amfilohije), od toga da je neko ukazao na to da je ovaj proverbijalni car go.
Ipak, kritiku i komentare gospodina Stefanovića prepoznajem pre svega kao želju da se razumemo i sporazumemo, pa se nadam da će i on moju reakciju prepoznati na isti način.
Marko Ekmedžić