Post

Doba je godine kada se svako malo čuje: „ A je l’ imate nešto posno? Je li ovo posno? A kako se pravi? A je l’ ima oraha/ulja/šečera?“

 Ljudima koji rade u ugostiteljstvu to ume malo da dotuži, kao i svako jednolično ponavljanje istih besmislenih verbalnih formula. Utoliko pre, što, kako ubrzo shvate, svaki pojedinac ima neku ličnu predstavu o tome šta bi posna hrana trebalo da bude i kako bi trebalo da izgleda. A ta predstava počesto ume da bude sasvim šizofrena.

Post je poznat svim religijama i većini duhovnih pokreta. U pokušaju da se ljudski život uredi i da mu se da dublji, istinitiji smisao, filozofski i religijski sistemi dohvatili su se ponajpre bazičnih ljudskih potreba, neminovnosti života – ishrane, seksa, rađanja, smrti. Gotovo da nema religije – a  ni same kulture, koja ne podrazumeva transformisanje hranjenja iz prirodne nužnosti u ljudsku smislenost  - bilo kroz oblaporost, hedonizam, koncept retkosti, prestiža ili luksuza hrane koja se koristi; ili pak kroz asketizam, odricanje zemaljskih užitaka radi duhovnih stremljenja. Koja će se hrana smatrati prikladnom  za upotrebu a koja gadnom, stvar je arbitrarna, i zavisi od zamisli o svetu koje neka zajednica ima.

Post u pravoslavnoj tradiciji kojoj pripadamo podrazumeva uzdržavanje od hrane životinjskog porekla. Višenedeljni postovi, poput Božićnog i Uskršnjeg, propisuju i periode takozvanog posta – „na vodi“ - bez upotrebe masnoće.

 Za savremene površne vernike, post je dajdžest podvižništvo, jednostavan skup pravila koja je lako primenjivati a kojima se „duši ’vata mesto“. Zbog toga što mu nedostaje stvarna svest o tome šta čini i zašto to čini, instant pravoslavac će često biti veoma revnostan u ovom asketizmu. Ne bih požurila, međutim, da osudim ljude koji to čine: oni samo pokazuju iskonsku, čoveku inherentnu (ljubi me Vesna Vukelić Vendi u rečnik!) porebu za duhovnošću, za utemeljnošću, za višim smislom. Osećaj da čine nešto da bi se približili trajnijim i dubljim vrednostima deluje ohrabrujuće i umirujuće.
Proučavanjem posta možemo slediti beskrajno zanimljiv religijski sinkretizam in vivo – gledajući kako se religijske ideje spajaju jedne sa drugima i sparuju sa sekularnim zamislima o ishrani. Ljudi koji poste pozajmljuju kulinarske ideje od vegana, koriste đumbire, leblebije, kojekakve  soje, misoe i kombuhe. Vegani, kada kupuju hranu, traže posno jer se nadaju da ih trgovci u strahu od Boga neće prevariti i podvaliti im etički neispravnu hranu. Devojke na granici anoreksije poste na vodi, jer znaju da je religijski utemeljene restrikcije u ishrani roditelji lakše gutaju do li gladovanje koje počiva na nesigurnosti i probuđenoj sujeti. Postoji i mišljenje da koštunjave plodove ne bi trebalo koristiti tokom posta na vodi jer su puni masnoće. Neki veruju da bi trebalo izbegavati zaslađena jela, jer su „previše ukusna i kalorična“ za period lišavanja i uzdržavanja. Kao i mnogi vegani i raw vegani, ljudi koji poste često se prosto doživljavaju kao neko ko je „na dijeti“ i ko će brzo bataliti ispašu, samo kada dovoljno izgladni.

Ipak, svako pravilo ishrane koje podrazumeva neki dublji smisao od prostog brojanja kalorija, predstavlja, u osnovi, religijski koncept. Nije čudno to što su „sirovaši“ opsednuti čišćenjem iznutra;  i lustracije vatrom, vodom, ili pak klizmom od kafe kao kod Sladže Velkov, čest su element religijske prakse. Etički vegani smatraju život neprikosnovenim (mada - „što dolikuje volu...“ - ne dolikuje kupusu koji je, istini za volju - takođe živo biće). Oni  smatraju nemoralnom i  upotrebu kokošije menstruacije (to jest jaja) i sisanje tuđih majki (upotrebu mleka drugih sisara). Sladžine ideje su najfascinantnije;  bosonogo stajanje na Majčici Zemlji i gledanje u Sunce umesto doručka - to je spoj htonskih i solarnih kultova, zasoljen malo i elektrotehnikom (uzemljenje, je l’)!
Uopšte nije neobično da se sve ove ideje nađu udrobljene u jednoj te istoj glavi. Bude tu često i elemenata hrono ishrane, kombinovanja namirnica po vrstama, i ko zna još čega sve ne.

A najčešće, u pozadini svega toga krije se  sasvim ovozemaljska želja da se telo peoblikuje i učini seksualno privlačnim.

Uostalom, ako zbog toga još jedno prase pretekne i dočeka da postane svinja, to na koncu i jeste duboko human i duhovan princip.

Iva Radović