Pravilno vezivanje pertle

Nedavno sam saznala da već trideset i kusur godina pogrešno vezujem pertlu. Rekli mi da ne učim decu kako se to radi, da ne nauče i oni, božesačuvaj, isto tako pogrešno pa da im ostane za ceo život. Kad sam, jel' te, naučila da pišem držala sam olovku između palca i sednjeg prsta umesto između palca i kažiprsta. Buntovništvo je potrajalo negde do petog razreda. Opominjali me nastavnici, smejala mi se deca, ne nešto mnogo zlobno (imali me rašta zezati još, to je bilo najmanje važno) ama ne, pišem tako i gotovo. Mogla sam da držim olovku i na ispravan način, ali ovako mi je bilo baš zgodno, eto.

E onda, bilo neko takmičenje iz ne znam čega, u drugoj školi, mene posadili u prvu klupu, a tačno naspram mene nekog slatkog osmaka koji je trebalo da pazi da ne prepisujemo. Na po' metra od mene, da gleda kako vrljavo držim olovku? Bi me stid, pa odlučim da pokušam da se povinujem pravilu.Da se dopadnem, da ne štrčim.
Tako sam naučila da ispravno držim pisaljku, ali dobila zauzvrat žulj od olovke na kažiprstu. Moj način nije ostavljao žuljeve. Uklapanje boli. Za pertle, eto, nisam pojma imala. Valjda me niko nije gledao dok vezujem pertle.

Tako to počne: odlučiš da se uklopiš za stvari koje su nekoć, nekom opštom saglasnošću proizvedene za pravilo, a obično za naklonost nekog ko je već stekao sposobnost akomodacije. Dobro je ako ostane očuvana sumnja i potreba da se pravila dovode u pitanje; dobro je ako želja da se bude sličan, ipak ne savlada sasvim želju da se bude jedinstven.

Zašto moramo da poštujemo pravila?
Jeste, svet funcioniše zahvaljujući zakonima, drušvenim ugovorima, običajima i pravilima. Neka su neophodna da se ne bismo poklali, da bismo mogli da se razumemo, da bismo mogli da živimo zajedno, da bi naše interakcije bile smislene.
Pa ipak, mnoga pravila kojima pridajemo značaj su okoštala, nevažna, nepotrebna, i služe valjda jedino zato da opredelimo iste od istijih i manje istih.

Uostalom, mnoga su sasvim arbitrarna. Šta je pristojno ponašanje za stolom? Ne prdeti i ne pljuvati u jelo? Ne razmazivati masnoću po brkovima, ne čačkati nos? Sasvim u redu. Stavljati kašiku i viljušku na tačno određena mesta? Ona za našu kulturu ima neku ulogu u komunikaciji (recimo, saopštavamo da smo završili sa obrokom), ali ta forma nije nepogrešiva, a svakako nije neophodna. Forma forme radi. Njome kazujemo svetu da smo  utrenirani, obučeni, za građanski elitizam. Ne mora da znači da i stvarno nešto vredimo.

Najopštija smernica za život trebalo bi da bude da ne smetamo, da se ne bahatimo, ne ugrožavamo, ne zagađujemo, ne povređujemo svet svojim prisutvom (manj ako neko baš nije zaslužio - ali makar, nikad prvi). Obzir, poštenje i pažnja prema okolini trebalo bi da budu prva pravila ponašanja; sve ostalo stvar je ličnog izbora - kako ćemo složiti salvetu, kako ćemo češljati kosu, kako ćemo držati olovku, kako ćemo se obući, kako ćemo (i da li ćemo) nameštati krevet. Da li je zbilja važno ako se žena od pedeset osam godina obuče kao da joj je dvadeset? Kako to vređa istančane estetske instrumente više od trajne ondulacije i suknje do ispod kolena? Kako to "Kosmopoliten" određuje šta je dopadljivo, a šta je no-no? Zašto moram da nosim dve iste čarape? Zašto moram da imam iste silikonske usne? Zašto moram da imam tepih? Zašto pirinač mora da bude al dente ako, recimo, volim raskuvan? I kako bih uopšte saznala da ga volim da mi neko nekada nije poslužio blasfemičnu gnjecavu grudvu od koje bi onaj Gordon, ili kako li se već zove, gadljivo okrenuo glavu?

Imamo li mogućnosti da u svetu besmislenih pravila razvijemo sopstvene ukuse, svoje načine, svoje sopstvene prečice; ako nas obučavaju i uteruju u modlu, imamo li mogućnosti da budemo spontani i kreativni?

Dakle, deco, pertla može da se vezuje i ovako.
Čvrst, siguran čvor, ne razvezuje se lako i dobro me služi desetine godina.
Kažu da ima i neki ispravan način, ali n' umem da pokažem.
Ako nađete neki svoj, još bolji način, alal vera i široko vam polje!
Za pertle kao i za  život.

Iva Radović