Proslava punoletstva kao obred prelaza

Na društvenim mrežama i u medijima, posebno onim njihovim uvalama posvećenim nezi treš i kič bisera, pojavili su se pre koju godinu video snimci proslava punoletstava. Svoj komadić instant slave dobile su Đeni i Hajdi – ova potonja u bajkovitoj ružičastoj paralelnoj realnosti;  devojke u svilenim balskim haljinama, ponosna porodica koja nemilice troši u pečalbi zarađeni novac da bi proslavila punoletstvo kćeri, dirljivo uparađene, sveže nakolmovane strine i jetrve, automobil na poklon, trospratne torte presvučene fluorescentnim šlagom.

Praćene su posprdnim komentarima, čuđenjem i stereotipijama . “Seljaci. Vidi babine brkove. Gastarbajterska posla”.

Pojavili su se i muški parnjaci - kod kojih je ikonografija bila nešto drugačija: svetle košulje i elegantne pantalone, plava i bela boja, mnogo alkohola, muzika i striptizete. Neumitno, ova pojava poprimala je oblik elementarne nepogode, a potom i bujice koja je konačno preplavila sve i postala normalizovana. Sada se podrazumeva da ćete svojoj deci svečano obeležiti punoletstvo. Ni nadobudni beogradčići nisu izuzetak.

Proslava punoletstva pripada širem kontestu obreda prelaza. Ovaj termin (izvorno - rite de passage), koji je prvi put  upotrebio antropolog Arnold Van Genep, označava tranziciju iz jednog stanja, statusa ili društvenog položaja u drugi. Taj prelazak označen je intenzivnom obrednom aktivnošću kojom se osoba najpre odvaja od pređašnjeg, početnog stanja, prolazi kroz opasnu i ritualno najslikovitiju marginalnu fazu, kada je ni-tamo-ni-ovamo, da bi se konačno, tzv. reagregacijom ponovo vratila u društvo, sada sa novim statusom. Ljudski život sastoji se od niza obreda prelaza – počevši od rođenja, krštenja ili drugih načina “ulaska u religiju”, polaska u vrtić, školu, preko menarhe kod devojčica, završetka školovanja, debitantskih balova, odlaska u vojsku, zaposlenja, venčanja, porođaja, završetka radnog veka, smrti. Sve ove tačke promene u ljudskom životu krcate su obredima, koji su, međutim, arbitrarni i razlikuju se od slučaja do slučaja, kulture do kulture – i onoga što se za tu konkretnu zajednicu smatra značajnim.

U osnovi simboličkih i obrednih aktivnosti u vezi sa životnim procesima jeste potreba da se neka promena vremenski locira, ograniči, učini vidljivijom, jasnijom, i shodno tome manje opasnom.                 

Kada tačno prestaje detinjstvo i počinje zrelo doba? Kada dete postaje polno i društveno zrela osoba? To je, zapravo, postepen i neodrediv proces, ali u ljudskoj prirodi je da ga uokviri, smesti na vremensku liniju, učini prepoznatljivim i smislenim. Zato su tzv. inicijacije – obredi koji označavaju postizanje zrelosti – idealtip za analizu obreda prelaza.

U našem društvu do pre dvadesetak i koju godinu, postizanje zrelosti kod momaka obeležavalo se ispraćajem u vojsku. Vojska je imala zadatak da od dečaka napravi muškarca, pa se ta tranzicija proslavljala opijanjem pod šatorom, uz muziku i tipičan meni. Drugi inicijastički obred bila bi svadba, i za mladiće i za devojke. Kako se kao životna svrha žene percipirala uloga supruge i majke, a od devojke se očekivala čednost, to se kroz tipiziranu svadbu polno nezrela devojčica promovisala u zrelu, seksualno aktivnu ženu.

Ma koliko da je naše društvo umnogome i dalje duboko patrijarhalno, situacija se promenila makar utoliko što vojni rok, pa shodno tome i ispraćaj u vojsku, više nije obavezan. Ova okolnost dovela je do potrebe da se nađe novi oblik promovisanja mladića u polno i društveno zrele muškarce; i otkriven je u proslavi punoletstva pred zakonom – proslavi osamnaestog rođendana. Time su i devojke postale ravnopravne, dobivši sopstvenu, nezavisnu od udaje, integraciju u društvo odraslih koji imaju određena društvena prava (i obaveze, doduše).

Kako ljudske zajednice počivaju na komunikacij, to se i obredima prelaza, pa i ovim našim proslavama punoletstva, nešto saopštava. Oglašava se, pre svega, da je ta mlada osoba odrasla. Porodica saopštava društvu da ima novog, zrelog člana; samim tim reafirmišu se vrednosti koje prihvata ta zajednica.

Za devojku je bitno da bude lepa, nežna,  poželjna i viđena za udaju. Otuda je važno da ona bude doterana, obučena izazovno, ali bez preterivanja (tradicionalne vrednosti ne odstupaju); da se demonstrira dobro materijalno stanje, porodične i društvene veze. Imati decu, boriti se i žrtvovati za njih u našem društvu i dalje je najveća vrednost, pa porodica debitantkinje neumerenim trošenjem pokazuje i to koliko im je kćer važna.

Za mladića je neophodno da bude društveno i porodično odgovoran naslednik porodične loze; ali isto tako i da bude seksualno aktivan i zainteresovan – stoga slika doteranih predaka  - deka i babatetaka u božićnim kompletima, rame uz rame sa striptizetom koja će do malo vremena mladom kandidatu ponuditi lap dance - iako možda bizarna, u osnovi nije neobična. Seksualni apetit mladića je conditio sine qua non za kontinuitet loze; deke mogu samo da budu ponosne.

U gradskoj populaciji punoletstvo se obeležava najčešće žurkom u restoranu, ali takođe podrazumeva prisustvo porodice i prijatelja kojima se, kroz trošenje, proslavu, karaoke i opijanje demonstrira da je naše dete dobilo pravo glasa, pravo da sklopi brak, da dobije stalno zaposlenje, pravo da za svoje neodgovorne postupke završi u zatvoru.

U osnovi je ista emocionalna i društvena reakcija. Društvo saobražava mladu osobu sopstvenim vrednostima, i kroz običaje i ikonografiju potvrđuje šta smatra poželjnim. To je, uostalom, sasvim slično kod porodica različitog porekla i mesta boravka – na nivou savremenog srpskog društva vrednuje se bogatstvo, moć, porodica, deca, prestiž, lepota, seks.

Samo se ekspresija, površina razlikuje. Tako ni Hajdi nije dijametralno različita od gradske face kojoj je folk muzika i kič estetika odbojna; oni su samo različita lica iste iskonske potrebe.

Iva Radović