mehmet_turgut.jpg
Foto: 
mehmet turgut

Redd. Sjajan turski rok.

Istanbul me dočekuje muzikom - ljudi na ulicama, prodavci suvenira, prosjaci, invalidi, lokalni bendovi i muzičari - pevaju koliko ih srce nosi na užurbanoj Istiklal ulici.
Muzika i jeste ono zbog čega sam tu: došla sam da upoznam deo istanbulske neverovatne rok scene.
Većina nas, stranaca, taj magični svet otkrila je - o, ironije! -  preko Evrovizije, koja je poznata po kičastom sjaju, plitkim tekstovima i lakim pop notama. Od turskih rok bendova, na Eurosongu su se pojavili  Athena, Mor ve Ötesi, Manga.

Ukoliko ste bili zainteresovani, dovoljno otvorenog uma da vam ne zasmeta neobičan jezik i dovoljno otvorenog srca da budete bez predrasuda, mogli ste da otvorite vrata u svet pun dragulja.

Jedan od njih je Redd - istanbulski rok bend koji su, pod imenom Invictus, 1996. godine osnovala braća - blizanci Doan (Doğan) i Guneš (Güneş ) Duru. Još jedan par braće (ne blizanaca) - Ilke i Berke Hatipoglu (Hatipoğlu) pridružio se godinu dana docnije, a grupa dobija novo ime - Ten. Tokom 2000-tih promenili su ime u Red, a zatim, 2004, baš pred objavljivanje prvog albuma, osmislili malu tursko-englesku igru reči dodavši imenu još jedno "d". Redd, naime, znači  - odbijanje; u paru sa odštampanom zvezdom, ono je simbolizovalo njihovu levičarsku političku poziciju. Bubnjar Berke Ozgumuš (Özgümüş) pridružio im se kasnije.
Njihova diskografija broji pet studijskih albuma - 50/50 (2005.), Kirli Suyunda Parıltılar  ("Odblesci na mutnoj vodi", 2006.), Plastik Çiçekler ve Böcek ("Plastično cveće i buba", 2008.), 21 (2009.) , i  Hayat Kaçık Bir Uykudur (igra reči: "Život je nesanica/Život je ludi san", 2012.). Izdali su i "živi" DVD - zapravo, sirov snimak akustičnog koncerta, bez ikakvih intervencija -  Gecenin Fişi Yok  (doslovno - "Veče bez utikača", 2008). 2010. godine pojavio se i album sa muzikom za film Čagana Irmaka (Cağan Irmak) - "Usnula princeza" (Prensesin Uykusu.)

foto: Iva Radović

Ove godine suočili su se sa najvećim izazovom u karijeri. Pritvorno i prevarantski, braća Hatipoglu su napustila bend. Preuzevši nalog na "Tviteru" i zvanični sajt benda, objavili su da odlaze - zbog umetničkog nerazumevanja i želje Durua da kontrolišu kreativne procese -  i da to, nedvosmisleno, znači da "Redd" prestaju da postoje.
Pa ipak, to nije istina. Braća Hatipoglu su napustila bend, ali, sada kao trio (Doan, Guneš Duru i Berke Ozgumuš), Redd nastavljaju sa putovanjem.
Doan Duru objašnjava da za njega Redd nije samo muzika - to je nešto čemu je posvetio svoj život, to je ono što diše; njegovo mesto u svetu, politička pozicija, kreativna žrtva;  i nastavlja o njihovoj poziciji u korpusu turske muzike. Na muziku najviše upliva imaju  politika, biznis i važni, uticajni ljudi (deluje poznato?). Arabeskna, to jest, muzika pod arapskim uticajem, dekorativna, melizmatična, sa drhtavom nazalnom interpetacijom (još jednom - zvuči poznato, zar ne?) - jeste, takoreći, državna muzika, apsolutno predominantna; ona je izvozni proizvod i nacionalni simbol. Da biste došli do kakve mrvice iz malog parčeta kolača koje preostaje za ostale žanrove, morate biti đavolski dobri i đavolski jedinstveni. Turci ne mare za kopije: morate biti osobeni, imati svoju sopstvenu poziciju. To objašnjava "Mangin" uspeh - oni su se pojavili sa kombinacijom arabesknog pevanja, repa i hard roka i dočekali su ih sa odobravanjem i u svetskim okvirima.
Redd su punokrvni rokeri nežnog srca, predvođeni multiinstrumentalistom (svira električnu, akustičnu, bas gitaru i klavijature) i školovanim operskim pevačem Doanom Duruom, koji je istovremeno i kompozitor i autor većine tekstova; Guneš Duru je gitarista i prateći vokal, a Berke Ozgumuš bubnjar osobenog izraza. Iako veoma talentovani i kreativni, mediji i dnevna politika ih nikada nisu podržali - verovatno zbog levičarske, opozicione orijentacije, a ponekad i zato što, naprosto, nisu imali sreće. Isprva su pogrešno percipirani kao "bojsbend", sa nekoliko hitova na listama ali nedovoljno ozbiljno shvaćeni, a prerasli su u klupski rok bend sa raznovrsnom diskografijom; kao i u političke i socijalne aktiviste uključene u život u Turskoj. Na primer, kada je katastrofalni zemljotres pogodio područje Van na jugoistoku Turske, Guneš Duru (zajedno sa bratom), organizovao je humanitarni koncert a sav prihod upotrebljen je za izgradnju škole. Obojica su bili aktivni i u prošlogodišnjim protestima u Gezi parku, koji su, zbog surove intervencije policije,  pretvoreni u proteste protiv Erdoganovog režima. Guneš Duru (koji je takođe, ne zaboravimo da pomenemo, doktorirao arheologiju, dok je Berke Ozgumuš magistrirao muziku), piše nedeljne kolumne za levo orijentisane novine "BirGün".

Njihovi tekstovi pevaju o ljubavi, životu, detinjstvu, snovima, ali takođe i o društvenim pitanjima. Stranci ne mogu uvek u potpunosti da ih razumeju - "u njima ima mnogo ironije" - objašnjava Guneš. Ali i te poruke su važan deo njihove umetnosti.

Turska rok scena je, na moje iznenađenje, poput teatra punog sumnjičavosti, ogovaranja, priča iza leđa, otvorenog otrcavanja i drame. Ljudi uključeni na ovaj ili onaj način u muziku bacaju se često đubretom jedni na druge, koristeći novine i društvene mreže. Teško je zadržati se po strani od tog nereda, u oku ciklona. Nekad je bolje utemeljiti se negde izvan granica Turske - a to su planovi Redda za budućnost. Takođe, dok ovo pišem, oni već rade na novom albumu.
Redd su ljudi strasti, energije i entuzijazma ujedinjenog sa ogromnim talentom, kreativnošću i društvenom odgovornošću. Imala sam sreće da prisustvujem njihovom koncertu u novembru i sve to vidim u akciji. Ne samo odlični muzičari, oni su i veoma zanimljivi i prijatni ljudi.
Ako idete u Istanbul, nemojte da propustite njihovu svirku.
U međuvemenu, verujte mi na reč: poslušajte njihovu muziku. Pun YouTube linkova. 

Iva Radović

Komentari

Komentari