Samoamputacija pesničke prirode

„A ti, umetniče, tvrdo veruj

U kraj i početak. I znaj

Gde je pakao, gde je kraj.“

Nestao je putnik vazdušastih đonova. Nestao je onaj koji ne zavidi pticama u letu. Nestao je zvuk koji se šunjao prostorima neprijatne tišine, pokušavajući da je podseti da ga neguje. Naposletku, nestao sam ja, pesnik. Zaključali su me usmerenošću, očekivanjima i ograničenjima. Potkovali, za svagda, potkovicom plemenitog materijala, osiguravši time svaku nemogućnost da se ponovo uspem uz breg sa koga ću moći da vidim daleko izvan sebe. Natpisima, bilbordima i neonkama zamenili su mi naivnost sazvežđa, iluzija i imaginacije. Oblak parfema postao je onaj oblačak iznad glave. Svetleća reklama kao jedini podsetnik da sam pismen. Nevidljivost žice u zamenu za nevidljivost ljubavi. Životinjski urlici zagušljivog prostora, umesto slobodnog plutanja u sferama muzike. Neznanje umesto života.

Nestao sam. Dozvolio sam. Bludeći u neprihvatanjima, odricanjima i kolebanju, zaboravio sam na druge. Zaboravio sam da svojoj književnosti dopustim da zazvuči i odjekne u njihovim ušima. Zaboravio sam da im pomognem da se i oni dočepaju pogleda sa brega. Ostavio sam ih da se sami propinju na nesigurnim prstima, nesigurnim mislima, nedovoljno snažni da se odupru učmalosti, besmislu i unutrašnjem sagorevanju.

I gde smo? Oni su tamo gde sam ih ostavio, a mene nema čak ni na skali vidljivosti, nestao sam sa svojim usamljenim rečima, koje su možda usahle u slojeve zemlje, neshvaćene i zatrpane svinjskim kopitima. Moje delo i umetnost ostali su da služe ničemu, samo su potrošile uzaludan vazduh, preživelo ih je vreme. I ne samo to, umesto toga, neki drugi Mirotvorac uspeo je da ljude potčini svojim neiskrenim idealima, uspavljujući ih besnim dostignućima moderne civilizacije, koje su oni, žedni smisla, progutali. I nikad se više nisu probudili. Niti osvrnuli. Osvrtanje je besmisleno. Svest je beskorisna u ravnici praznih pogleda, prašine i nemarnosti za sopstveni ljudski totalitet. Zato poslednji put govorim. Oslobađam se stvaranja. Nadživeću svoju iluziju. Slobodan od zemaljske istine, izliću život u poslednji krik.  

Jasna Rakićević