Za koga, more, gazimo ovo blato?

Rečenica iz naslova preuzeta je iz pripovetke Stevana Sremca ''Ivkova slava'', a postavljaju je dva pijanca naizmenično jedan drugom, kad god bi se onako ćefleisani sapleli i strovalili u blato. Što se oni pijani pitaju – ni po jada; problem nastaje kada se to isto mi trezni počnemo da pitamo. Pa opet. I opet.

Ko god je prošao kroz sela oko Kuršumlije, Vranja, Bele Palanke, Pirota, kroz Zaplanje i toplička sela, morao je da sebi postavi pitanje iz naslova. Čemu pisanje knjiga, pravljenje predstava,  koncerata i različitih izložbi? Ako nema krajnjeg konzumenta, onoga zbog kog se bilo šta radi, svaki dalji posao je obesmišljen. Sve dok školu održava učenik sa najviše dva đaka, svrsishodnost onoga čime se umetnici bave vrlo je upitna. U staroj Atini se problem društva postavljao na očigled svih, u pozorište, da bi se tu našlo rešenje i došlo do katarze. Nama danas, za takvu predstavu, nedostaje publika – sve ostalo imamo.

Prema Diodoru Sicilijskom, Atlantida je potopljena onda kada su Atlantiđani dali čovečanstvu svoje znanje: naučili su Egipćane matematici i izgradnji piramida, druge narode veštini navigacije morima, i slično. Južna Srbija je dala što je imala i koliko je mogla, dok je mogla. Sada, ekonomski uništena i dovedena na rub opstanka, nekako se i sama predala sudbini u ruke. Više nikoga ne interesuje ovakva kakva je – i najlepša devojka kada poružni nije dobra udavača.

Jug Srbije deli sudbinu Atlantide. Rodni gradovi Konstantina Velikog i Nikite Remesijanskog, nasledno leno Nemanjića i Nemanjin prestoni grad, dvostruka prestonica Srbije, ostavljena su da potonu i sa sobom ponesu uspomenu na neka vremena kada je bila sreća živeti ovde.

Za koga, more, gazimo ovo blato?

Nebojša Ozimić