Mala knjiga o početku
Foto: 
Dave Heuts

Mala knjiga o početku - 1

Milica Cincar-Popović (Milica Krković) rođena je 13. juna 1964. u Beogradu, gde i dalje živi i radi kao pisac, pripovedač i prevodilac. Još od studentskih dana zainteresovana za hermetičku filozofiju i ranohrišćansku misao, objavljuje autorske teksove na srpskom i engleskom jeziku, kao i prevode sa engleskog i francuskoj jezika.

Godine 2003. se u izdanju izavačke kuće Paideia iz Beograda pojavio njen prevod rozenkrojceskih manifesta iz XVII veka – tri dela koja su od ključnog značaja za razumevanje filosofije i poruke klasičnih rozenkrojcera: Alhemijsko venčanje Kristijana Rozenkrojca, Fama Fraternitatis R.C. i Confessio R.C. – to je prvo objavljivanje te literature na našem jeziku. Knjiga je realizovana zahvaljujući saradnji sa najvećom hermetičkom biliotekom na svetu, Bibliotekom Philosophica Hermetica iz Amsterdama, a predgovor Milice Cincar-Popović (Milice Krković) tom izdanju tako je postao prvi tekst na srpskom jeziku uvršćen u kataloge ove biblioteke. Njeni tekstovi o hermetičkoj tematici, s naglaskom na rozenkrojcersko učenje i istorijat, obajvljuju se u stručnim časopisima, uglavnom na engleskom jeziku.

Godine 2009. Milica Cincar Popović je počela da se bavi usmenim pripovedanjem, najpre u beogradskom klubu „Everest“, zatim sa književnicom Zoricom Kuburović sa kojom je u knjižari „Delfi“ u Beogradu 2010/11.godine držala „Čajanku sa zmajevima“, pri čemu su dve književnice na licu mesta smišljale i govorile bajku prema početnoj rečenici zadatoj iz publike. Godine 2013. Milica je pod pokroviteljstvom izdavačke kuće „Metafizika“ i kluba „LEILA – ploče i knjige“ iz Beograda pokrenula prvi klub za umetnost usmenog pripovedanja u regionu – „Reč i glas“, a sa književnicom Tamarom Lujak vodi književnu radionicu „Reč i glas“ u kojoj, uz spisateljski zanat, polaznici proučavaju i veštinu usmenog pripovedanja.

Roman „Kako ugristi vampira“ nastavlja priču o duhovnom i duševnom tragalaštvu beograđanke Jelene, koja počinje u romanu „Mala knjiga o početku“ iz 2003. godine, objavljenom na srpskom i na engleskom jeziku.

Uz ova dva romana, Milica Cincar-Popović je objavila brojne eseje, zbirku priča „Mač savršenog viteza“ i roman „Sedam stepenika ljubavi“ (Reč i glas, 2013) koji nije dostupan u štampanoj formi, već ga Milica prenosi isključivo usmeno, kroz pet povezanih pripovedačkih performansa. 

*****

Mala knjiga o početku - Predgovor

Kada sam bila veoma mala, često mi se dešavalo da se zavučem u neki ćošak svoje sobe, pa da tu neutešno i gorko plačem. Naravno, roditelji su pokušavali da me umire, ali kad god bi me upitali zašto plačem, odgovarala sam: „hoću kući“, što je njima zvučalo savršeno besmisleno, jer sam se već nalazila na mestu na kome sam, po njihovom mišljenju, bila kod svoje kuće. Na kraju su te moje napade pripisali preteranoj mušičavosti: „Razmazili smo je“, govorili su, „to nije dobro za nju, ali šta da se radi kad je jedino dete u porodici“, i urođeno slabim živcima, što je česta osobina dece koju roditelji dobiju u poznijim godinama. I, tako su prestali da reaguju; ostavljali su me da plačem koliko god hoću, sve dok se sama ne smirim. A ja sam, opet, shvatila da je ta neizreciva čežnja za mestom koje sam zvala dom nešto samo moje i drugima potpuno neshvatljivo. Pošto sam jako želela da budem kao drugi, ali mi to nikako nije polazilo za rukom, odlučila sam da bar glumim dete koje je isto kao druga deca. Čežnja je postala moja tajna, i počela sam dobro da pazim da plačem u ćošku svoje sobe samo kad sam potpuno sama i sigurna da nema nikog, nikog da me vidi.

Rasla sam, a čežnja za domom nije jenjavala. Gde se taj dom nalazi i šta ta reč tačno znači, nisam znala. Samo sam osećala, bila sam sigurna, da postoji mesto gde vlada večna harmonija, bez laži i suprotnosti, na kome sve dolazi na svoje i sve stvari postaju deo jedne savršene celine. To mesto sam tražila u bajkama, u snovima, u književnosti, u seksu, roneći po morima i verući se po planinama, u materinstvu, porodici i u svetim spisima. Na svakome od tih mesta, dešavalo mi se da ponekad sretnem odblesak mog doma; ali samo odblesak, koji mi je poručivao: „Ja postojim, ali nisam ovde“. Potraga za domom postala je razlog mog postojanja i mera svih stvari. Strastveno sam proučavala razne religije i spoznala istinu koji su znali i mnogi pre mene - da svi sveti spisi i sve religije, samo različitim jezikom i kroz različite epohe, govore o istom i upućuju na isto: „Bog je ljubav“, „Bog je jedan i ti si jedno sa njim“, „Bog je u tebi“, „Tvoj dom je u Bogu“. Ove reči su blažile moju patnju, bile su mi lepe i rado sam prihvatala njihov nauk. Ali, nisam osećala ništa. Moj dom je i dalje bio daleko od mene, kao onda dok sam, kao dete, plakala u ćošku svoje sobe. Samo što sada više nisam plakala, već tragala. Neumorno. Na kraju sam shvatila da mojim jezikom ponajviše govore Hermes i Platon i da moja, još od detinjstva verna drugarica Biblija, kada je obasja magična svetlost alhemije, otkriva mnoge skrivene i divne priče. Pomno sam pratila rad Adama MekLina; naučila sa posmatram svet kroz simbole ruže i krsta; i shvatila, konačno, da sve to nije dovoljno. Moj dom je bio daleko od mene, jer ni sva znanja ni sve moći ovog sveta nisu bile dovoljne da me ka njemu povedu. Za taj put neophodna je sasvim posebna sposobnost srca, mala iskra ljubavi, koju ja nisam imala. I tako sam prestala da tražim, jer sam uvidela da je sve uzaludno. Ništa više nisam želela.

Pustila sam da sve teče oko mene i gledala kuda me nosi tok, to je ponekad zabavno. A onda, ne tražeći ga i ne očekujući ga, iznenada sam upoznala nekoga koga sam zavolela sasvim čudesnom i neobičnom ljubavlju - ljubavlju koja ne traži, ništa ne očekuje i ništa ne uslovljava. Taj neko je nežno pocepao moje srce i oslobodio u meni izvor ljubavi, nepresušan, beskonačan, koji sada hrani i poji moj svet. A ja sam shvatila da ta ljubav nimalo nije neobična, već onakva kakva ljubav jedino može biti i da različite ljubavi ne postoje.

Jednog dana, na izvoru ljubavi, u samoj sredini mojih grudi, nikla je crvena ruža. Latice ove ruže šire se ka svetlu koje zrači iz moga doma i ona mi sada pokazuje put.

Mala knjiga o početku 

Jelena je stajala naslonjena na stakleni zid svoje kuće. Posmatrala je izletnike kako se vraćaju iz Zvezdarske šume. Počeo je da se spušta sumrak, vreme kad se u žbunju bude komarci, i ljudi su se žurili ka asfaltu. „Bilo im je dosta prirode za danas“, pomisli smejući se. Neki su se već češali i pljeskali po licu i golim rukama i nogama, oni su hodali najbrže. Jelena je mogla da ih vidi, ali oni nju ne.

Njena kuća se nalazi na samom ulazu u Zvezdarsku šumu i često skreće pažnju izletnika, jer je veoma neobična. Zidovi potkrovlja su celi od stakla, dok u parteru, prema ulici, nema nijednog prozora. Iznutra je taj deo kuće povezan s potkrovljem, bez plafona, oivičen samo uskom galerijom kojom se prilazi do gornjih, staklenih zidova, gde je smeštena biblioteka. Ta prostorija je studio njenog muža, Pavle je kompozitor. Zidovi visoki sedam metara stvaraju sjajnu akustiku. Prvih godina njihovog braka, Jelena je volela da sedi na ivici galerije, klateći nogama u prazno, ponekad prelistavajući pri tom neku knjigu koju je već pročitala, dok sluša Pavla kako svira na klaviru koji stoji u sredini njegovog studija. Ali, on to više nije činio. Sada je komponovao na kompjuteru, sa slušalicama na ušima.

Jedan bračni par sa malim detetom zastao je tik uz njenu ogradu i Jelena je mogla da čuje njihov razgovor.

- Šta misliš, šta je ova zgrada? - upitala je žena.

- Ja mislim da je to obična stambena kuća, samo je čudno projektovana - odgovorio je muškarac. - Vidiš da tu neko živi, imaju sto i stolice u bašti. Naši ljudi kad dođu do para vole tako svašta da zidaju.

- Pa ne bih rekla da ovi imaju para, voze Jugo - uzvrati žena, pokazujući na Pavlov auto koji je stajao ispred garaže.

- Onda su neki čudaci - reče muškarac. - Verovatno umetnici, ili tako nešto.

Muškarac zatim potapša svoju ženu po njenoj, većoj nego što bi trebalo, zadnjici (ali Jelena je mogla da primeti kako se njemu to, u stvari, dopada), a ona njega zagrli oko struka (koji je takođe bio širi nego što bi trebalo), pa krenuše dalje.

Jelena, koju je taj razgovor zabavio, odlepi se od stakla i priđe jednoj polici, da obriše prašinu sa Biblije koja je tu stajala, stalno otvorena na prvoj glavi Jovanovog jevanđelja. A onda siđe dole da spremi večeru.

Kada je ušla u trpezariju, videla je kako Pavle već postavlja sto, što je značilo da se opet igrao za šporetom. On je to voleo da radi, problem je bio samo u tome što nikada nije koristio kuvar, već je izmišljao neka svoja jela, koja je Jelena, uglavnom, gutala s teškom mukom. Ali nikad mu to nije rekla. Umesto toga bi pojela par zalogaja i pravila se kako više nije gladna. Pavle je tako uživao u svojim kulinarskim eksperimentima, a male laži i poneka propuštena večera nisu prevelika cena za harmoničan brak. Poljubila ga je na putu do frižidera.

- Kako da pomognem svom idealnom mužu oko večere - upitala je.

Pre nekoliko godina, njihove drugarice su proglasile Pavla za idealnog muža jer je uz zelene oči i crnu kosu vezanu u rep i uz svoje, zahvaljujući jogi glatke i čvrste mišiće, još i prao sudove i obavljao sve kućne poslove koji bi mogli da naruže Jelenine lepe, duge prste. Uz to je bio i sasvim priznat kompozitor. Njima je to izgledalo kao kondenzovana božja milost, a Jeleni se to svidelo i od tada ga je često zvala „idealan muž“.

- Nisam ti kazala - reče dok je vadila povrće za salatu - imam novu porudžbinu za intervju.

Ona je radila kao jedna vrsta novinara u jednoj vrsti ženskog časopisa. U/ suštini, Jelena je bila pesnik. Ali pesnik koji skoro nikada ne piše poeziju, jer poezija ne donosi novac, a niko je ni ne čita. Pošto je mrzela da radi jalove stvari, puštala je svoje pesme da se rađaju i umiru u njoj, tek retko zamarajući ruku da sačuva neku od njih. Znanje i talenat radije je trošila na male, zanimljive članke i eseje o verovanjima, magiji, ezoteriji, običajima i svemu ostalom što se po njenom mišljenju tu uklapalo. Direktor i vlasnik časopisa bila je njena drugarica Maja, a Jelena urednik i jedini stalni novinar.

Još dok su studirale, Jelena književnost, Maja teorijsku fiziku, dogovorile su se da će jednog dana napraviti časopis za svoju dušu, koji će biti nešto između „Galaksije“ i „Politikinog zabavnika“. Pre dve godine, to su i učinile; ali, zbog ponude saradnika i zahteva čitalaca, „Politikin zabavnik“ je ustupio mesto „Praktičnoj ženi“, a „Galaksija“ „Trećem oku“ i tako je njihova „Arka“ postala ženski časopis. Ipak, zarada im je i pored toga išla dosta traljavo, sve dok se Jelena nije dosetila da povremeno prave specijalno, luksuzno izdanje o nekoj poznatoj ličnosti. Strane zvezde su prodavale same sebe, a domaće su papreno plaćale za takvu reklamu, što je Jeleni omogućavalo da između čestih natezanja kraja s krajem, povremeno kupi neke lude cipele ili ode na neko egzotično putovanje.

- Znači, idemo na more? - upita Pavle.

- Idemo - odgovori Jelena. - I to na jedrenje. Pokupila sam neke prospekte danas, možemo da ih pogledamo posle večere.

- Sa kim radiš intervju? - nastavi on.

- Sa nekim Uspešnim Poslovnim Čovekom.

Pavle se začudi:

- Mislio sam da intervjuišeš samo medijske zvezde.

- Da, ali danas je bila sekretarica tog čoveka u redakciji. On uvozi automobile. Sada pravi ogroman novi salon i poslovnu zgradu pored Kalemegdana, sve u staklu, na obali reke, koja će svetleti u mraku kao neki svetionik svima koji noću ulaze u Beograd preko Brankovog mosta. Valjda je to zamislio kao neku vrstu svog legata i hoće da tome da što veći publicitet. Njegova sekretarica je naš redovni čitalac, intervju za „Arku“ je njena ideja. Bar tako ona tvrdi.

- I, kako ti se zove taj veliki ktitor - upita Pavle podsmešljivo.

- Ma ne znam, ima neko tipično srpsko prezime na -ić. Popović, Petrović, nešto tako, pitaću ga sutra.

- A šta ako se Uspešnom Poslovnom Čoveku na -ić ne dopadne kako ti to radiš?

- Dopada mu se. Vesna, to mu je sekretarica, kaže kako mu je dala da pročita neke moje članke i da on jedva čeka da me upozna.

Popularni pevači, glumci, poslovni ljudi - Jeleni je zapravo bilo potpuno svejedno koga će intervjuisati. Svi oni su pripadali svetu koji nju intimno uopšte nije zanimao, kao ni Maju. Njih dve su bile četvrta generacija intelektualaca, iz starih beogradskih porodica. Očevi su im bili profesori univerziteta, Majin na arhitektonskom, a Jelenin na filološkom fakultetu i one su, obe jedinice, odrastale u ne preteranom, ali ipak natprosečnom izobilju više srednje klase. Njihovo prijateljstvo je bilo nešto što se podrazumeva samo po sebi; uostalom, još su im i babe bile nerazdvojne drugarice, kao što se samo po sebi podrazumevalo da će zimi skijati po snegovima Slovenije i Austrije, a leti roniti oko nekog jadranskog ostrva. To druženje, blagostanje i obrazovanje bili su stvar sudbine, a ne ličnog izbora ili zasluga. I taj način života se nikada ne bi promenio, da jednog dana njihova zemlja, koja se sastojala od šest republika, nije počela da se raspada. Ali jeste. Republika po republika, svaka je počela da se otcepljuje u zasebnu, malu, nezavisnu državicu, uz rat, i uz glad i sva ostala stradanja koja uz to idu.

A za male, nezavisne državice na svetskoj političkoj sceni postoje samo dva puta: ili će dozvoliti velikim silama da im piju krv, i tako ostati u životu, ili će ih te sile raskomadati i zatim se dugo sladiti nad njihovom trupinom. Srbija, njihova domovina, postala je velika trpeza na kojoj su svi lešinari, domaći i strani, bili dobrodošli. Predvođena prokazanom vlašću, osuđena da bude dežurni krivac za sve nedaće koje su se na tim prostorima desile i koje će se desiti, kažnjena potpunom međunarodnom blokadom. Prekinuta trgovina, prekinuta naučna i umetnička saradnja, blokirani bankovni računi. Kraj svega što odražava građanski način života značio je i kraj starog građanskog sloja, čiji su tipični predstavnici bile Maja i Jelena.

Međutim, ruševine njihovog sveta postale su beskrajno polje novih mogućnosti za sve one koji su nekada bili nevidljivi, i oni, koji su među tim bivšim nevidljivima bili ponajviše naj, naj u bilo čemu - najlukaviji, najpametniji, najbeskrupulozniji, najhrabriji, najzavidniji, najambiciozniji - ti naj su počeli da stvaraju novi svet, sa novim vrednostima i novim predvodnicima. Jelena nikada ničega nije bila željna, pa joj valjda zato nije teško palo ni kada se sve srušilo. Zauzela je filozofski stav, koji joj je omogućio da se prilagodi. Sada, kada su sankcije skinute, anatemisana vlast promenjena, novo društvo se zahuktavalo velikom brzinom, a njegova primerna deca dolazila su kod Jelene da im pomogne na njihovom hijerarhijskom usponu. Kolo od sreće uokoli vrteći se ne pristaje: tko bi gori, eto je doli, a tko doli, gori ostaje, rekao je hermetičar Dživo Gundulić. Doduše, njega to kolo baš i nije mnogo zavrtelo, on se rodio i umro pri vrhu. A nije ni Pavla - kao dete akademskih umetnika seoskog porekla, on je i pre bio negde u zlatnoj sredini socijalne lestvice i tu je i ostao. U sebi je imao dovoljno građanskog, da bi mu ukus i maniri bili sofisticirani, i suviše provincijalnog, da bi dozvoli sebi da potone.

Sada joj je upravo u tanjir sipao nešto bezoblično, uprženo i veoma žuto, svakako od karija na koji je smrdela cela kuhinja.

- Zanimljivo miriše, šta si to sve smućkao - upita ga.

- Aaa, to je tajna - Pavle se smeškao samozadovoljno i tajanstveno. - Prvo probaj, pa ću ti reći.

- Baš je neobično - mrmljala je Jelena gutajući jedan slan zalogaj. – Samo, mislim da će biti bolje kad se ohladi. Idem prvo da se okupam - reče, ustajući od stola. Posle će već ugrabiti zgodan trenutak da to sruči u klozetsku šolju dok on ne gleda.

- E stvarno ne znam kako možeš da voliš hladan kari. Baš si čudna.

- Da, to čujem po drugi put večeras - nasmejala se, ali mrzelo je sad da mu objašnjava kako je prisluškovala razgovor onog bračnog para.

Ušla je u kadu i uperila hladan mlaz na svoj stomak. Napetost koja joj se šunjala iza pupka i koje je htela da se oslobodi nije poticala od propuštene večere.

Ona je svojim klijentima prvi sastanak uvek zakazivala u redakciji i nigde drugde. To je imalo veoma važan psihološki efekat - za svojim stolom, u svojoj stolici, na svom terenu, ona je bila gazda. Tako je u startu automatski sprečavala svako eventualni intimisanje i zadobijala poštovanje svojih klijenata, koji bi se onda lako prepustili njenom vođstvu, ne mešajući joj se u posao. Međutim, ta Vesna joj je danas rekla kako bi „direktor više voleo da se vide u njegovoj kući“. Jelena je objasnila da to nije njen način rada i pozvale su ga telefonom. Ali Uspešni Poslovni Čovek je i njoj ponovio svoju molbu. Objasnio joj je da je jako zauzet i da bi mu to mnogo značilo. Usput je dodao da su njegova žena i dvoje dece subotom pre podne obično u parku, pa bi bilo zgodno da zakažu sastanak u to vreme, jer će tada moći da razgovaraju neometano, istovremeno joj diskaretno stavljajući do znanja kako je on porodičan čovek i da nema čega da se plaši. Sve je zvučalo savršeno logično i Jeleni je, u tom trenutku, bilo isto tako logično da kaže: „da“; i sada joj nije bilo jasno zašto je to učinila. Život je borba, a dobar ratnik pažljivo procenjuje okolnosti pre svakog boja. Ona to ovaj put zbog nečega nije uradila.

Pitala se, kako li izgleda taj čovek koji je osvojio prvu pobedu još pre nego što je bitka započela, i kakvo držanje bi trebalo sutra da zauzme. Jer, sutra je bila subota.

Uspešni Poslovni Čovek

Pa, Uspešni Poslovni Čovek je izgledao kao pravi uspešni poslovni čovek subotom ujutro - tek što se vratio sa džoginga, u markiranoj trenerci. Kada su Vesna i Jelena stigle, upravo je hranio svoje negovane, velike mišiće vitaminima iz šarenih kutijica.

Miris njegovog stana setio je na njenu roditeljsku kuću u kojoj su živeli kad je bila mala. Miris nedešavanja i politure održavane novcem, a ne ljubavlju domaćice. Sve je bilo braon, kvalitetno i već viđeno.

„Bez kiča, ali i bez ikakvog pokušaja da se unese radost“, reče Jelena u sebi. „Taman kako treba, da te ništa ne uznemiri tokom onih nekoliko sati koje ponekad provedeš ovde.“ I njen otac bi izabrao isti takav nameštaj, mogla je da ga zamisli za tim trpezarijskim stolom, kako sedi i čita knjigu. Baš je to htela da kaže, kad se Uspešni Poslovni Čovek okrete ka njoj i reče:

- I moja kćerka se zove Jelena.

- To je naše najlepše žensko ime - odgovori ona.

- I ja tako mislim, zato sam ga i dao svojoj kćerki.

Jelena se nasmeja:

- I ja sam svoje ime dobila od oca. Mojoj majci se ono baš i nije sviđalo, ali, na moju sreću, to nije bilo presudno.

Vesna im je mahnula i izašla, škripnuvši svojim plastičnim sandalicama dok je zatvarala vrata za sobom naglašeno nehajnim pokretom, koji je jasno trebalo da pokaže kako se ona u ovoj kući oseća kao u svojoj.

„Verovatno mu nije ljubavnica“, pomisli Jelena. Ljudi kada su zaista bliski pred nepoznatima postaju kruti. Prisnost se sakrije u šupljinu između stomaka i srca i tu čeka kada će moći da se ispolji, neuznemiravana tuđim pogledima. Glasna prisnost uvek je lažna, kao i sve što je preglasno, uostalom. Glasnost skreće pažnju i sakriva nemanje suštine.

Ona pogleda Uspešnog Poslovnog Čoveka, koji joj je upravo pružao stolicu. Ne, on je bio suviše samozadovoljan da bi kvario svoj život trećerazrednim aferama s previsokim štiklama i prekratkim suknjama. Mada... Te imitacije ženstvenosti ruralnog porekla umeju da budu veoma uporne, a muški ukus opada s vremenom.

- Postavljaću Vam neka glupa pitanja - reče Jelena kad su seli. - To nije deo intervjua, već samo da Vas malo upoznam. Moram da imam neku početnu sliku o Vama da bih znala u kom pravcu dalje.

- Samo napred - odgovori on. - Ja volim da odgovaram na glupa pitanja.

„Pa jeste, ti si tip kome prija da bude u centru pažnje“, pomisli Jelena. „Onda ćemo malo da obrnemo stvar“.

- A možete i sami nešto da mi kažete o sebi. Bilo šta, šta Vam prvo padne na pamet. Kao kad bih ja rekla: „Volim sladoled“, ili: „Ovog leta ću naučiti da upravljam jedrilicom“.

- Volite li stvarno sladoled? - upita on.

- Da, ja sam sladoledoličar - odgovori Jelena smejući se.

- I ja - reče, uzvrativši joj osmeh. - Da nam sipam?

Jelena je obično morala da uloži napor da opusti svoje sagovornike, jer se bez prijateljske atmosfere ne može napraviti dobar intervju. Ali sad je krenulo upravo suprotno.

- Ne sad - reče. - Sad moram malo da se koncentrišem na naš razgovor. Kad završimo.

- Kako Vi kažete. A jedrenje, hoćete li stvarno ove godine na jedrenje?

- Da - odgovori ona. - To je Vaše dobro delo za ovu godinu. Ovaj intervju će platiti časove jedrenja u Grčkoj za mene i mog muža.

- I ja idem u Grčku ove godine i nosim gliser.

- Vozite gliser?

- Kupio sam ga ove godine. Sad učim da se skijam na vodi. Uvek sam želeo da imam svoj brod, gliser je međufaza.

- I ja sam uvek želela da imam brod - reče ona i pomisli: „Nije mi dobro krenulo. Ne bih smela da pričam o sebi. Puštam razgovor da teče svojim tokom, umesto da ga vodim. I odakle mi uopšte ideja da pominjem jedrenje?“ Ali, baš joj se dopadalo da ćereta sa ovim Uspešnim Poslovnim Čovekom i ona nastavi:

- Čak sam izabrala jednu malu jahtu iz kataloga. Zvala se Skorpio, ozbiljno sam štedela novac za nju. Posle je izbio rat u Hrvatskoj pa se sve promenilo, potrošila sam novac i ta namera je postala nerealno skup san. A čamac mi je ostao na Lastovu.

- Imali ste čamac?

- Da, vojni gumeni čamac. Svako leto sam provodila na Lastovu, tu mi je stajao i čamac. A Vi - upita, setivši se da treba da pričaju o njemu, a ne o njoj. - Gde držite Vaš gliser?

- Sada je ovde, pored jednog splava. Pred zimu ću ga odneti u Crnu Goru.

Nikad pre nisam intervjuisala nekog poslovnog čoveka - reče Jelena, uhvativši šansu da vrati razgovor u ispravan tok. - Šta Vi radite kad ne radite? Imete li Vi uopšte vremena za sebe, da čitate knjige, ili da gledate filmove...

- Imam puno vremena za sebe - reče i Jelena mu poverova.

Kasnije će shvatiti da je to, slika hedoniste koji je sam sebi na prvom mestu i uvek nalazi vremena za svoja zadovoljstva, u stvari njegova najveća maska, možda jedina, zahvaljujući kojoj je uspevao da uspešno opstaje u tom životu, stalno otvorenih očiju, nikada sam i nikada svoj.

- Veoma volim da čitam knjige - nastavi on. - I dosta čitam. Kada sam birao fakultet, dvoumio sam se između književnosti i lakšeg puta. Izabrao sam lakši put.

- A to je...? - upita Jelena.

- Po struci sam geolog.

- Pa zašto je to lakši put - upita ona, mada je znala odgovor.

Znala je i da ga neće reći, jer se takve stvari ne iskazuju lako rečima, pogotovu ne pri prvom susretu. Tu se nije radilo o dilemi između ove ili one struke, već o večitom pitanju da li da se prepustiš onome što te doziva, ili da sam uzmeš ono nad čim imaš kontrolu. Pitanje, sa kojim mnogi u jednom trenutku moraju da se suoče. Većina se odluči za drugi put, ali nastavi da sanja prvi, i tako ostane negde na sredini, ni tamo ni ovamo, na stazi večitih gubitnika. Sanjati veličanstvene i lepe snove o uzimanju, isto je tako retko kao i doneti odluku o potpunom davanju sebe.

Jelena je pokušala da pobegne od svojih čežnji i strasti i prepuštanja u neki svet u kome bi uzimala, ali nije mogla - suviše je volela svoju čežnju, i bila je slaba, ili lenja da uzima nečemu što joj ne uzvraća - tek, digla je ruke, predala se i prihvatila svoju sudbinu nekoga ko je osuđen da, kao ona Dučićeva tužna vrba „stoji sama, na vrh sveta i opeva sudbu“... Svoju i tuđu. Da bi se bavio osećanjima, potrebno je biti vrlo bezosećajan, ili si proklet. Jelena je to znala, ali nije imala snagu da bira. Očigledno je znao i on. I izabrao je. Jelena ništa nije uradila do kraja i ostala je pola bezosećajna, a pola prokleta. „Kakav li je ishod njegovog izbora“, pitala se.

- Izabrao sam put bez traženja i lutanja - objasnio je. - I moj otac je geolog.

Jelena je počela da se smeje:

- I ja sam se dvoumila između nečeg korisnog i pisanja. Mučila sam se dve godine sa fizičkom hemijom, pre nego što sam upisala književnost. Vi ste napravili muževniji izbor. Ali, moj otac je bio profesor književnosti.

Uspešni Poslovni Čovek je pogleda veselo. Ona je zaista sve shvatala na neki tako spontan način, od koga je ceo razgovor postajao jednostavan i logičan. Odavno se nije osetio tako opušteno i prijatno.

- Mislim da je dobro što Vi niste napravili muževniji izbor - reče.

- I ja tako mislim - odgovori ona.

„Ovom razgovoru više nema spasa“, pomisli Jelena. „Ispustila sam konce, ćeretam i pričam o sebi. Pa, kad je već tako...“ I reče:

- Nego, šta mislite o tome da mi pojedemo onaj sladoled, pa da vidimo da li smo čitali iste knjige?

- Važi - odgovori Uspešni Poslovni Čovek, kome se ovaj predlog očigledno dopao i ustade da im sipa sladoled.

I tako su počeli da razgovaraju o književnosti. On je govorio o svojim omiljenim knjigama koje su bile njene omiljene knjige, onda mu je ona pričala o svojim omiljenim autorima koji su bili njegovi omiljeni autori, zatim su pričali o filmovima koje su oboje gledali, pa o mestima na kojima su oboje bili... Kada je trebalo da pođe, ponudio joj je da je poveze svojim kolima. „Možda vozi neki dobar sportski auto“, pomisli Jelena. Ona je volela brze, sportske automobile. Ima jedan Krajsler koji joj se mnogo sviđa, voziti se tim kolima duž Azurne obale, prema Italiji, negde u ranu jesen, to je za nju bila slika ovozemaljskog savršenstva.

U garaži je zaista stajao jedan Krajsler, ali džip. „Pa, bar je pogodio marku“, zaključila je Jelena pomalo razočarano.

- Kada ćemo se opet videti - upita je on kad su stigli pred njenu kuću.

- Kad Vi kažete - reče ona. - Ja sam sada Vama na raspolaganju i jedini mi je zadatak da Vas što bolje upoznam.

- Onda sutra. Jeste li slobodni sutra ujutru?

- Da - odgovori Jelena.

- Dogovoreno. Doći ću ovde u devet, pa idemo nekud. I još nešto, Jelena - dodade dok je ona izlazila iz kola - glupo mi je što persiramo jedno drugom, hajde da pređemo na „ti“.

O.K. Onda, vidimo se sutra, Jovane - reče Jelena.

Milica Cincar-Popović

Komentari

Komentari