Malena (poezija)

Sve godine tvoje ja dvaput u sebe mogu da stavim,

i da ostanu još koje,

one- što se pred Bogom kriju,

a pred đavolom ne broje.

Sve strahove tvoje ja davno sam umro,

i vaskrso pre tvog prvog dana...

Moj krst je davno svoj grob video,

mnogo pre tvog prvog nadanja, prvih želja i prvog srama.

Eh, malena, reči su kao mač,

što ih više iz korica, odnosno iz usta vadiš

sve su željnije krvi.

Sve više o osećanjima govore,

a sve manje osećanja imaju.

Postaju prokleta rutina;

porcija unapred isplakanih suza

koje po potrebi podgrejavaš za svaku novopridošlu bol,

plačući za njom, a misleći o nekoj koja je stvarno bolela.

Ma-le-na...

A sve snove tvoje

još od kad je proklela moja java,

probudile grešne zore-

prekrio miris tamjana,

miris sena i požutelih jesenjih trava.

I na mestu detinjih rana na kolenima tvojim

kod mene čitav vek ožiljci stoje,

kao podsetnik šta se zaboraviti mora,

da bi se uprkos svemu moglo hodati-

ponekad u društvu sam,

ponekad sam u dvoje.

Malena, malena, ma-le-na...

Pesme su samo uzalud potrošene priče,

bunar patnji, i ispovest pogrešnim ušima.

Dubina koja se nekim plićakom vode završava.

Živeti van stihova, znači živeti srećno.