Balkanski šarm (pisma iz Estonije)

„Putovanje u zemlje Balkanskog poluostrva pruža pregled istorijske i kulturne baštine ovog kontroverznog, živopisnog i uzbudljivog regiona.”

Tekst iz estonske turističke brošure.
Nekome ko dolazi iz urednosti bez spontanosti i tišine bez smeha, deluje kao polazak na ekspediciju kroz područje gde se istorija još nije dogovorila sa samom sobom.

Hm! Balkan jeste živopisan i bučan, ponekad zaista kontradiktoran. Istorija nam nije bila dosadna zbog čega ni narod nije dosadan, mada, povremeno do pretežno, kratkog pamćenja. I svako ima sopstvenu verziju istorije, po čemu smo jedinstveni.

Mi smo region za koji se turisti u Estoniji upozoravaju da su ljudi „opasni” i da uvek postoji „situacija” zbog koje treba biti posebno obazriv. U to sam se i lično uverila kada se jedan moj poznanik Estonac spremao za Srbiju. Tri meseca je odlazio u „ustanovu” na zakazane brifinge. Da ne računam gomilu pitanja kojima je mene neumorno bombardovao, čisto da upotpuni sliku destinacije za koju se priprema. I pored mojih superlativnih prikaza, pred sam polazak, ta slika izgledala je otprilike ovako – priroda je lepa, hrana preukusna, žene neodoljive, ali je narod opasan, kratkog fitilja i uglavnom naoružan. Zbog ovog poslednjeg se dvoumio i više puta predomišljao.

Balkan isijava poseban šarm i ironiju. On je glasan i haotičan, a razlog tome je što narod voli da se raspravlja, da dokazuje da je u pravu, ali i da zbija šale na svoj račun, da od običnog ispijanja kafe napravi događaj koji ume da se završi pesmom i lumperajkom do u sitne sate. I svako selo ima svoju priču, svaki grad svoju dušu, a svaka porodica recept koji je „jedini pravi”. I bez obzira na istoriju i ono što je ona umela da priredi, ljudi i dalje svakog gosta dočekuju srdačno, kao prijatelja (tu dolazi do izražaja pomenuto pamćenje zlatne ribice). Svaki rastanak se završava srdačnim pozivom za ponovni dolazak, ukoliko se ne radi o osvajačkom turizmu, mada i za taj vid postoji (bolesna) trpeljivost.

A ako savladaju sve nedoumice na ličnom i državno-bezbednosnom planu, te se zateknu na „kontroverznom” Balkanu, recimo u Srbiji, estonski gosti bivaju dočekani u širok zagrljaj. Domaćini im domaćinski prilepe tri mokra poljupca i posluže kafom, bez da im traže identifikacione detalje. Za stolom kreće priča o komšijinoj ženi, fudbalu, rakiji, politici i svi se smeju i nazdravljaju. A prava opasnost vreba iz zasede – kada se na sto spuste kulinarske perverzije. Tada zaista postaje opasno u svakom pogledu. Naročito ona tri kilograma telesne težine koja se zalepe od preteranog konzumiranja. Koje je i moj poznanik na povratku sa Balkana poneo sa sobom. Kao i ljubav na prvi pogled. Prema bureku, ajvaru, sarmi i rakiji. I ćevapima. I papcima u saftu.

Možda je Balkan, za one koji ga posmatraju na karti, kontroverzan. Za nas koji smo odrasli na Balkanu, on je jednostavno dom – uvek srdačan, često tvrdoglav i neverovatno živ. I nije savršen. On kasni, galami, svađa se, preteruje i često sam sebi zakomplikuje život. Ali ume ono što se teško uči – da čoveka prihvati bez mnogo formalnosti, da od slučajnog susreta napravi prijateljstvo a od običnog dana uspomenu. Možda upravo zato oni koji jednom dođu na Balkan retko pamte upozorenja sa turističkih brošura.

Balkan nije samo mesto na karti. Balkan je stanje duha.
Balkanski šarm je mnogo više od stereotipa. On je spoj kontradikcija koje, začudo, savršeno(?) funkcionišu zajedno.
Balkan se teško objašnjava. Balkan se doživljava.

Autor: Olgica Marinković