Bez naslova (pisma iz Estonije)

U Estoniji je ovih dana mestimično, pretežno i povremeno. Neretki su iznenadni pljuskovi i grmljavine koji stvaraju doživljaj kataklizme. Ogromne količine vode pružaju neplivačima poslednju šansu, a gruvanje iz visina (kao ređa pojava) isteruje stanare zgrada na balkone (što je takođe retka pojava), ne bi li otklonili sumnju u treći svetski rat. Lični osećaj kreće se od umerene depresije, preko beznađa zbog neverice u dolazak nekakvog leta, pa sve do raznih sumanutosti i nekontrolisanih histeričnih ispada.

Osim blage potištenosti, osećam veliku zahvalnost jer se nalazim u grupi vlasnika posebnih privilegija za izuzetno skromno targetiraje od strane domaćih meteoropata.

Elem, apstrahujući iznenadni pljusak, ulazim u obližnji market, uzimam čitač robe i kao i svaki put, obradujem se pozdravu na displeju HI OLGICA! Retko lepo vaspitan „entitet“ u poređenju sa ostatkom Estonije kojoj su te dve reči i dalje medju najskupljim artiklima. Zadovoljna, prilazim vitrinama sa delikatesom i salatama. Njih uobičajeno „čuva“ kerber u obličju nervozne, prenaglašeno našminkane kreature koja je nezadovoljna platom, robom, kretanjem retrogradnog merkura, vremenskim prilikama i naravno, kupcima.

Pomislim kako mi je kiša ipak saveznik, jer je market potpuno prazan i kupovina se neće odužiti. Uredno se javim i zamolim gospođu za pakovanje ruske salate koja se ovde troši kao salata od krompira i nije preporučljivo tražiti je pod drugim imenom. Prvo dobijam pogled od koga me prolazi bilo kakva želja za hranom, a onda odmahivanje rukom i skretanje pogleda u stranu. „Zapratim“ joj pogled i ugledam stariju gospođu koja sa susedne gondole uzima hleb i stavlja ga u korpu. Čini se da je završila kupovinu, jer kreće prema kasi. Obe pratimo njeno usporeno kretanje, predomišljanje i iznenadnu odluku da priđe delikatesu. Dakle, prodavačica, osim tankova lošeg raspoloženja, poseduje i natprirodne moći. Pratim razvoj događaja na koje ne mogu da utičem. I čekam svoj red. I shvatam da prvenstvo ima „starije“ starija gospođa, a da ću ja na ovim prostorima zauvek ostati „mlađe“ starija i trenutno prilično ubedačena gospođa.

Odustajem od salate bilo kakvog imena i uranjam u kišu koja tako blagotvorno spira nanesenu nepravdu. I ne znam kako, ali mi prizove sećanje na priču o ruskom piscu Sergeju Dovlatovu. Slovio je za jednog od najpopularnjih stvaralaca svoga doba. Zapamćen kao najduhovitiji stilista i najviši rastom među književnicima. „Krasila“ ga je slabost prema ženama i piću koje mu je u ranim četrdesetim potpuno promenilo životni kurs. Naime, živeo je i radio u tadašnjem Lenjingradu i slučaj je hteo da se zatekne u veselom, pripitom društvu kolega sa kojima je trebalo napraviti značajan novinarski projekat. Posle pijanke, Dovlatov se „probudio“ u Estoniji u kojoj je ostao naredne dve godine i koje se u nekim biografskim zapisima nalaze u rubrici „urnebesne“. Zabeležena je njegova impresija:

„Talin je vertikalni introvertni grad. Gledate u gotičke kule i razmišljate o sebi.“

Mojim „impresijama“ se kraj ne nazire, jer sam u Estoniju došla pri čistoj svesti i potpuno trezna.