Bez žurbe (pisma iz Estonije)

Pogledam kroz prozor i imam šta da vidim – na maloj javnoj površini postavljene skalamerije kao za snimanje dokumentarca o nastanku civilizacije. Majstori u žutim prslucima, rovokopači, svrdla, valjci, mašine koje izgledaju kao da mogu da iskopa­ju prolaz do Kine. Fali samo kamerman iz Nacionalne geografije da objavi epohalnu vest.
A vest je da još nema vesti, niti naznaka šta će biti vest. I nije da je bitno, ali da ne kvarim koncepciju.
Posle celog dana frenetičnog rada – pet cigaret-pauza, bezbroj telefonskih poziva, po pauza za doručak i ručak i jedno mitološko razvlačenje kablova, majstori nestaju i ostavljaju za sobom pet rupa. Pet! Kao pet grobova, božemeprosti, taman da se komšije pitaju da li da pale sveće ili da pređu na drugu stranu ulice.
Ali se komšije ne pitaju, prolaze kao pored turskog groblja.
Dve nedelje kasnije, dolazi majstorski strukovni konzilijum, u punom sastavu i pod punom opremom, da „obiđe radove“. Bez namere i ideje o bilo kakvim radovima. Čisto da proveri kako su rupe, da li im je nešto falilo, da li su usamljene.
A onda, posle još jednog intermeca u trajanju od par tričavih nedelja – vaskrsnuće mehanizacije! Opet silni kamioni, rovokopači, betonjerke, buka, pomislio bi čovek da se zida talinska el Džumeira.
Na isteku drugog meseca, radovi dobijaju epilog. I mogu da se objave kao ona epohalna vest sa početka. Uokvirena žutim pravougaonikom. Pojačana ekipa velikih očekivanja donosi sadnice. Pet tananih sadnica koje imaju zadatak da u što skorijem vremenu, koliko za dve nedelje, postanu šuma. Celo jutro ih radnici premeštaju, okreću, premeću, prebiraju, savetuju se oko svake grančice i svakog lista. I tako do popodne, dok ne zasade čak svih pet. Pa odu, ponosni, zviždućući, kao da su pošumili Amazon.
Poslednja faza radova je vizita posle koje se dešava finalno zatrpavanje. Nasipa se i još koji grumen zemlje dodatno, za uspešno okončanje radova. Zatim se majstori češkaju po glavi, razmene još koje stručno mišljenje, konsultuju telefone i tablete, pa odigraju nešto sa lopatom što liči na dodolski folklor. Pa se opet češkaju a sve u kompletu sa pogledima na ručne satove. I odu u slow motion tehnici, kako su se i pojavljivali.
I čemu žurba? Ovo je Sever. Ovde dan traje koliko i pauza za kafu. A nije isključeno da su negde čuli za onu našu narodnu – ko žuri, slomi vrat.

Autor Olgica Marinković