Biblioteka (pisma iz Estonije)

Ako je pijaca začetnik kulta prirode, biblioteka svakako predstavlja kult naroda i njegovih predaka i nezaobilazna je stanica na putu upoznavanja Estonije.

Kada su 1941.g. Nemci okupirali Talin, zatvorene su mnoge javne ustanove, među njima i biblioteke. Na pozajmljene knjige niko više nije mislio. Sem jednog savesnog gospodina koji je svoju knjigu uredno vratio, istina posle više decenija. Sačuvao je člansku kartu i sakupio dovoljno novca za plaćanje kazne zbog zadržavanja knjige. Kazna mu je otpisana, knjiga vraćena na upražnjeno mesto, a njegovo ime zapisano u istoriju talinske Nacionalne biblioteke.

U Estoniji postoji oko 600 biblioteka, a najveća je pomenuta Nacionalna biblioteka u Talinu koja broji između 3 i 4 miliona naslova. Impozantna građevina od kamena, nesavladivo utvrđenje, spremno za nastupajuće vekove. Prilazim, pružam ruku u potrazi za nekakvom starinskom kvakom na carskim dverima. Niti su carska, niti su dveri, niti imaju kvaku. Vrata me preduhitre i bešumno se otvore, a ruka koja želi da oseti mesinganu hladnoću decenija, razočarano pada. Dočekuje me ogroman prostor osvetljen kilometrima led-lampica i lusterima donetim iz neke budućnosti. Kameni zidovi prekriveni su svetlećim reklamama i putokazima, i umesto knjiga, u susret mi dolazi crna uniforma i glas koji pita za razlog moje posete. Čuj, razlog posete biblioteci! Smišljam suvisao odgovor i mada me uniforma sumnjičavo gleda, čovek koji se iza nje krije shvata da moje namere ne treba dovoditi u pitanje. Sprovodi me do druge uniforme kojoj potvrđujem da je moj dolazak vezan za registraciju i članstvo u biblioteci. Dobijam hladan klimoglav i dalja uputstva o kretanju. Stižem na peti sprat gde me dočekuju tri beskrajno velika pulta sa treperavim displejima, fotelje, numerisani fahovi i ogroman nedostatak mirisa prašine i stare hartije. Tu je i „bibliotekarka“, fale samo knjige.

Obavismo nemu razmenu ceduljica, ja njoj svoje podatke, ona meni dva pasvorda i osmeh za do viđenja.Usudim se da joj se obratim i postavim pitanje u vezi sa naslovom za kojim tragam već duže vreme. Suvišno bi bilo komentarisati iznenađenje sa one strane pulta. Uz ogromno samosavladavanje, dobijam osmeh iz kataloga za izgubljene slučajeve. Za njim sledi izveštačeno nežan glas koji se u blagom prelazu izvija u maćehinsko režanje o tome kako ću sva uputstva naći na internetu. I to je to! Bibliotekarka mi okreće leđa i elegantno nestane.

Napuštam biblioteku neobavljenog posla, razočarana. Prelećem pogledom po elektronskim izdanjima utisnutim u otvore na zidu. Usput nailazim na dve dekorativne kružne gondole, poput onih u marketima na kojima su izložene naočari za sunce. Na njima počiva nekoliko desetina „knjiga“, ukoričenih u istovetne zelene omote, istih dimenzija i bez naslova. Prže se pod užarenim reflektorima i ukazuju na postojanje egzemplara. Dovoljno za jednu sajber biblioteku.

Na ulici sam, praznog pogleda i praznih ruku. Nezadrživi osvajački pohod digitalizacije postao je naša sudbina, a dugmići tastature upakovali su i bibliotečke fondove iza plavih ekrana. Sa ogromnim žalom sahranjujem jednostavnu stvarnost, uobičajenu komunikaciju, toplinu, razumevanje,ljudskost i žurim po sopstvenu tastauru uz čiju ću se pomoć otisnuti u čitalački virtuelni svet.

A došla sam samo po knjigu.