Božić (pisma iz Estonije)

U estonskom prazničnom kalendaru Božić je jedan od dva najveća praznika. Svake godine se nestrpljivo iščekuje i dugo priprema. Mešavina je tradicionalnog i modernog, duhovnog i svetovnog, sa izvesnim primesama magije i mistike. Veliki porodični praznik u kome podjednako uživaju i poštovaoci religije, kao i oni koji se tokom godine tako ne osećaju. Već početkom decembra može se videti užurbanost na ukrašenim ulicama i gužve u saobraćaju i trgovinama. Na trgove se postavljaju najveće i najlepše jelke, a vilenjaci predano krstare i ostavljaju slatkiše u papuče i čizme. Organizuju se božićne pijace i„snežne“ aktivnosti na otvorenom, a oglašavanje praporaca izražava najdublje želje svečara. I sve je obojeno prepoznatljivom aromom medenjaka, cimeta i glogija.

Trajanje Božićnih praznika nekada se drugačije računalo. Počinjalo je 21.decembra Tominim danom i trajalo do Bogojavljenja 6.januara. Novija istorija početak priprema beleži već od samog ulaska u decembar. Zanimljivo je da su nekada zabranjivane manuelne aktivnosti, kao mlevenje u mlinu, predenje vune, šivenje, jer su bile bučne i mogle su da uznemire dobre duhove. Vatra se u ognjištima nije gasila što je bio izraz obožavanja sunca i svetlosti u kojima sever oskudeva.Zatim, negovana je i tradicija kupanjau sauni na Badnje veče. Skoro do kraja 19.veka postajao je i običaj unošenja slame u domove, čemu su se deca posebno radovala. Danas je zadržano samo pravljenje božićne krune i božićnih čarapa od slame. Jelka se donosila iz šume i kitila samo svećama. I danas je uvreženo verovanje vezano za jelku koja se unese u kuću - sa nje se ne sme otkinuti niti iseći ni najmanja grana, jer se tako „seče“ sreća i skraćuje život. Nekada je takođe bilo uobičajeno da se na Badnje veče odnosi hrana u štalu. Danas se hrana ostavlja u šumi za divlje životinje. Na ljudsku trpezu hrana se iznosila 7 do 12 puta, ili se postavljao veliki broj raznovrsnih jela - simbol izobilja u narednoj godini. Jelo se svinjsko meso, kiseli kupus, krompir, repa, salata, krvavica, riba, a ispijalo Božićno ili korenovo pivo. Miris lecedera i danas se može osetiti u svakoj estonskoj kući.

U toku Božićnih praznika, Estonci odlaze u crkvu i na groblje. U crkvama se odigravaju koncerti prigodne muzike i izložbe ručno rađenih božićnih ukrasa. Svečari se uključuju u dobrotvorne akcije i pomažu siromašnima. Na Božić se razmenjuju pokloni, šalju se čestitke, evociraju sećanja na one kojih nema.

Božićno raspoloženje u mnogome zavisi od toga da li u kući ima dece. U njima je zastupljeno više tradicionalnih običaja. Manja deca od samog početka decembra iščekuju vilenjake koji svake večeri ostavljaju slatkiše u njihovim čarapama. Pisma sa željama za Deda Mraza deca takođe ostavljaju u čarapama i papučama, a vilenjaci se noću šunjaju, ulaze kroz prozore ili dimnjake, sakupljaju poštu i odnose je na pravu adresu. Deca koja studiraju ili rade daleko od kuće, za Božić se vraćaju u Estoniju. Badnje veče se provodi sa porodicom i prijateljima za koje je novo doba širom otvorilo svoja vrata.

Svake godine na Badnji dan, sa balkona Gradske kuće u Talinu, gradonačelnik upućuje Božićnu čestitku svojim žiteljima. Tradicija stara 350 godina. 

A Deda Mraz? Dobričina ili prevarant sakriven iza uspešne praznične reinkarnacije. Kako god! Vole ga i stari i mladi, njegovo ime se vezuje za velika iščekivanja i jednih i drugih. U Estoniji ga zovu Jõuluvana i oko toga nema sporenja. Ostaje detalj oko njegove startne pozicije – Finska ili neka estonska destinacija, odlučivanje će se ostaviti za neki od sledećih referenduma. Jõuluvana ne ostavlja poklone ispod jelke, već ih donosi na vrata, a zauzvrat očekuje pesmu i igru. Više od decenije Estonijom vladamoderna verzija Deda Mraza koji uživa u sauni, poruke od vilenjaka prima online, a umesto medenjaka i mleka, jede sočne bifteke i pije Saku pivo.

Jõuluvana pozdravlja sa hoh-hoh-hoh!

Häid pühi!

Srećni praznici!