Dronom ću te, dronom ćeš me (pisma iz Estonije)

Negde između noćne tišine i jutarnje kafe, u nedoba, oko pet ujutru, desetak ukrajinskih dronova ponovo je odlučilo da malo štrapacira estonskim nebom, negde u blizini grada Tartua, oko 180km od Talina. Jer, naravno, gde ćeš bolje – sve ravno, uredno, digitalizovano, čak i vazdušni prostor deluje kao da ima internet lozinku.

Jedan od njih, verovatno manje motivisan ili jednostavno estetski nastrojen, odlučio je da prekine avanturu i prizemlji se – kontrolisano ili ne, to već zavisi od saopštenja koja će se pojaviti narednih dana. Ostali su, pretpostavlja se, nastavili dalje, možda u potrazi za boljim signalom ili za nekim ko će ih zaista primetiti na vreme.

U međuvremenu, građani su uredno obavešteni. SMS poruke o „potencijalnoj opasnosti po bezbednost“ poslate su tačno kad treba, tj.u ranim jutarnjim satima. I niko ne može da kaže da sistem ne funkcioniše besprekorno – poruke su stigle svima. Sem meni, ja iz nekog razloga nisam zanimljiva Sistemu. Ono što se beleži kao problem ili problemčić, bilo je u triviji što ih je većina primalaca pročitala negde oko 9:47. I niko se ne pita zašto jer je to podrazumevano vreme, upakovano između prvog gutljaja kafe i pitanja „šta je danas novo na mrežama“. U tom trenutku, naravno, svaka potencijalna reakcija već je bila… pa, akademska vežba.

Ostaje otvoreno pitanje: da li je za ovaj vazdušni performans postojala neka estonska dozvola? Ups! Spekulisanje ovim pitanjem prouzrokovalo je intenzivno preznojavanje i blagu tahikardiju u političkom i vojnom vrhu ove lepe severne zemlje. Vruć krompir kojim se dobacuju i prebacuju, evo drugi dan, bez predaha. Eto, ne znaju zašto je tako teško poverovati da bi desetak dronova, samo tako, preletelo ovu teritoriju. Možda zato što baš ovde sve što se kreće mora da ima reflektujući prsluk. A možda je, ipak, sve bilo uredno prijavljeno – pod kategorijom „jutarnji aerobik sa nepoznatim ishodom“.

A da država ne sedi skrštenih ruku, pokazuje i najnovija najava pripreme nacrta zakona za jačanje civilne bezbednosti. Mere su, blago rečeno, vizionarske. Ali nisu neizvodljive. Predlaže se da visina industrijskih dimnjaka u graničnoj zoni od 100 km bude ograničena na 25 metara – kako bi dronovi, jasno, mogli nesmetano da se švrćkaju i ne udaraju u nepotrebne prepreke. Bezbednost pre svega, ali i komfor vazdušnog saobraćaja nepoznatog porekla.

Zatim, tu su i redovne vežbe: zaposleni će, jednom nedeljno, obustavljati rad i disciplinovano bežati u skloništa. Produktivnost možda trpi, ali kondicija i refleksi nacije nikada nisu bili važniji. Plus, odlična prilika da se kolege upoznaju u malo dinamičnijem okruženju.

Posebno se razmatra uvođenje „spasilačkog ranca“ u svaki stan – obaveznog poput detektora dima. Odsustvo ovog aksesoara biće kažnjivo, jer ništa ne obezbeđuje „sigurnost doma“ kao ranac spreman za hitan beg dok stojite u pidžami i proveravate jutarnje poruke koje su stigle pre pet sati.

U celini gledano, sistem je pokazao zavidnu efikasnost. Dronovi su leteli, jedan je pao, poruke su poslate, građani su informisani. Istina sa reakcijom blage vremenske distance ali je bar omogućila da se stres doživi retroaktivno, što je svakako zdravije.

Jer, ništa ne podiže adrenalin kao saznanje da si bio u potencijalnoj opasnosti… ali tek nakon što je sve već prošlo.

Olgica Marinković