Epika na estonskoj sceni (pisma iz Estonije)

Ne tako davno estonsku javnost su potresla dva nesvakidašnja događaja.

Prvi se odnosi na jednog od čelnika najveće banke u Talinu, koji je iznenada dospeo u žižu interesovanja. Naime, simpatični čovek predvodio je tim „hemijskih“ stručnjaka, odgovornu grupu poštenih ljudi koji su pošteno radili i svim svojim umećem i trudom, koristeći najsavremenija sredstva hemijske tehnologije, pošteno, do izbeljivanja, prali i oprali dve stotine milijardi nerezidentnog novca, sa posebnim naglaskom na sumnjivo poreklo istog.

E, taj Zaboravihmuprezime, nostalgično je probudio moje interesovanje svojim imenom - neodoljivo je asociralo na tako nedostajući srpski kavijar. Ova činjenica je nebitna, ali je nesporno da je simpatizera bilo mnogo, jer su brojne teorije osporavale njegovu umešanost u „laboratorijske“ aktivnosti. I pored svega, sumnja je bila prisutna, a podignuta prašina nije pomagala rasvetljavanju nestanka.

Dogodilo se to jednog prohladnog ponedeljka, kada je nesrećni čovek išetao kroz predvorje svoje kuće i našao se u zelenom i rascvetalom vrtu u kome vlada večito proleće. Bez telefona, otisnuo se u kratku šetnju stazama svog poseda. Potpuna ranojutarnja nirvana. I izgubio se bez traga!

Prva se uznemirila gospodarica kuće, jer se uplašila da će se ohladiti gospodareva omiljena prepelica prelivena sosom od bibera i šumskih jagoda. Alarmirala je organe reda koji su odmah stigli na lice mesta i za pretres poneli „češalj sa finim zupcima“. Čitava tri dana bezuspešno su prečešljavali po skromnom dvorištancu.

Epilog koji su „eksperti“ predviđali, nažalost, nije bio obojen optimizmom, a miris „hemikalija“ i dalje je bio prisutan u vazduhu.Tako biva kad čovek nestane u sopstvenoj kući!

Drugi nestanak dogodio se u gradskom prevozu. Padala je uobičajena estonska kiša. Stajala sam u raskavašenom ćošku autobusa, daleko od mokrih očešavanja i gurkanja, ali sam ipak nekome smetala. I kako ćuškanje nije prestajalo, pogledala sam naniže i susrela najtužniji pogled na svetu. Četvoronožni jadničak unezvereno me je njuškao. Čupavo klupko crvenkastog krzna gledalo je bez treptanja.

Prva, druga, treća stanica, mališa je stajao pred vratima bez želje da izađe. Drhturio je i plašljivo se trzao. Onda je počeo da se osvrće i da zavija. Od jednog do drugog sedišta tumarao je u uzaludnoj potrazi za svojim vlasnikom. Neko je od putnika pružio ruku prema njemu, ali se on preplašio i odskočio. Najednom, vozilo se zaustavilo, motor je utihnuo, a krupni čovek, dežurni „ekspert“ u prevozu, ustao je sa vozačkog mesta i pošao između sedišta. Upitao je putnike čiji je pas i kako se niko nije javio, podigao ga je u naručje, pomazio i poneo prema svojoj kabini:

-Dodji da se družimo. Idemo da tražimo tvog gazdu, nevaljalca.

Za razliku od prve, kereća agonija je sasvim sigurno dobila srećan epilog.

„I sve zbog ravnoteže među zvezdama.“