Fatalni film (pisma iz Estonije)

Zamisao poznatog ruskog režisera i scenariste Andreja Tarkovskog bila je da snimanje, danas kultnog filma STALKER, obavi u Tadžikistanu, u blizini grada Isfara, na mestu napuštenog rudnika mangana. Ideja je osujećena razornim zemljotresom koji je poprilično onesposobio i lokaciju za mizanscen i improvizovano „filmsko selo“. Posle jednogodišnjeg traganja, izbor je pao na tadašnju sovjetsku Estoniju, a gde bi drugo? Lokacijska odrednica vezivala je dešavanja za tri mesta u Talinu. Najzanimljivija je bila Jagala, vodopad kojim se moji domaćini neobično ponose i iz milošte ga zovu estonska Nijagara. Na istoimenoj reci, u vreme snimanja nalazila se napuštena hidroelektrana koju su 1941.g, u povlačenju iz Estonije, minirale i raznele jedinice Crvene armije. Nedaleko od elektrane, uzvodno, nalazila se fabrika celuloze i papira, koja je u reku ispuštala hemijski otpad a koji se mogao videti kao pena na površini Jagale. Neraščišćen devastirani teren, tragovi razornih eksplozija, težak i neprijatan miris vazduha u kome se anksioznost podsvesno rađala, predstavljali su pravi izazov za velikog Tarkovskog.

Snimanje STALKERA, čija je produkcija počela 1976. i trajala tri godine, kao zla kob, pratile su brojne neprilike. Posle nepredvidjene promene mesta snimanja, napravljene probne scene, nepažnjom snimatelja, sa kojim je Tarkovski bio u nekoj davnašnjoj zavadi, zbog „nestručnog“ razvoja negativa nepovratno su uništene. Angažovanje novog snimatelja zahtevalo je vreme. Zatim je Tarkovski doživeo infarkt što je dodatno usporilo rad na filmu za još godinu dana koliko je trajao njegov oporavak. 

Kada su kamere ponovo postavljene i kada je pala prva klapa, nastavio se i niz nevolja sa kojima se suočila cela filmska ekipa, a koje su filmski kritičari stare plejade voleli da poistovećuju sa misticizmom. Otpad koji je iz fabrike išao u reku, ubijao je okolni živi svet. Zatrovana voda, vazduh, zemljište štetno su uticali na zdravlje svih članova ekspedicije. Najpre su žene dobile alergijske reakcije na licu. Iako je glavni materijal na Jagali nasnimljen za svega nekoliko dana, ostale su nesagledive posledice.

„Najava“ kobnih zbivanja dogodila se u jednom od prvih kadrova filma. Među smećem se pojavila otrgnuta stranica iz nekog starog kalendara. Niko nije znao otkud se stvorila. Tumačeno je da je to sastavni deo scenografije koju je Tarkovski mukotrpno i do detalja uredjivao. Slučaj je hteo da upravo 28. decembar 1986.g. bude poslednji dan života velikog reditelja. Umro je od raka pluća. Od iste bolesti umrli su i njegova supruga Larisa i glumac Anatolij Solonjicin. Stručnjaci su povezali ove smrti sa snimanjem STALKERA, jer je vazduh kod napuštene estonske elektrane bio zagađen. Uskoro su od iste dijagnoze podlegli i glumci Nikolaj Grinjko i Aleksandar Kajdanovski, kao i montažerka Ljudmila Fejginova. Scenarista Arkadij Strugacki poginuo je u požaru koji je uništio i grube kopije prvih verzija Stalkera. Samo kompozitor Artemjev, koji je pisao muziku za film i vreme  provodio u svom studiju u Moskvi, ostao je pošteđen.

Tarkovski je za STALKER adaptirao scenario iz romana Piknik pored puta, braće Arkadija i Borisa Strugackog. Radnja filma se odvija u toku 24 časa. Izvesnu zabranjenu Zonu napravio je meteor, specifična je jer u njoj ne važe uobičajeni zakoni fizike, ograđena je bodljikavom žicom, čuvaju je naoružani vojnici. U Zoni se nalazi Soba u kojoj se ispunjavaju najdublje želje očajnika. Do Sobe pokušavaju da se probiju jedan pisac, jedan profesor i Stalker – vodič ili sveti čovek ili apostol nove ere.

Film je završen u martu 1979.g. U maju iste godine održana je prva privatna projekcija filma, u junu premijera za „prosečnog“ gledaoca, da bi prava moskovska premijera održana maja 1980. Recenzije i kritike u sovjetskim medijima pojavile su se tek 1981.g. nakon filmskog festivala u Kanu gde je STALKER osvojio Nagradu ekumenskog žirija. Za milione gledalaca film je postao povod za ozbiljno razmišljanje a za učesnike, u pravom smislu te reči, sudbonosan.

Iako su mnogi pokušali da mistifikuju zbivanja oko produkcije STALKERA a sam film dovedu u tesnu proročansku vezu sa nuklearnom katastrofom u Černobilju, Andrej Tarkovski je odlučno odbacivao ovakve toerije govoreći da film niti je misterija, niti politička alegorija. Bio je to njegov poslednji film snimljen u SSSR-u. Proteran je zbog širenja antisovjetske propagande. Umro je i sahranjen u Francuskoj. Na spomen-ploči stoji Larisin oproštajni epitaf ČOVEKU KOJI JE VIDEO ANĐELA.

Autor Olgica Marinković