French balcony (pisma iz Estonije)

U nestrpljivom iščekivanju proleća, a iskreno se nadam da će navratiti bar na kratko, otvaram balkonska vrata, puštam estonske vetrove koji mi u sekundi izbistre um i podsete na razgovor sa jednim brokerom. Pokazivao mi je stan dajući šture informacije o nekakvim neophodnostima, malo je reći da je bio neprofesionalno uzdržan. Potpuno nezainteresovan i indiferentan! Tapkao je po sobama i zurio u svoja stopala upakovana u čarapice na trešnjice. A zatim se zaustavio ispred ogromnih staklenih vrata i kao da se prenuo iz sna, teatralno se naklonio i u stilu cirkuskog najavljivača, ostrašćeno izgovorio:

-This is a French balcony!

Ne znam da li je očekivao moje oduševljenje, ushićenje, možda čak ovacije, tek svi pomenuti navijački momenti su izostali. Kako je moj izraz lica ostao bez reakcije, on je počeo da veze o Veroni, Šekspiru, Romeu i Juliji, o romantici. Hej! O romantici! Veća je verovatnoća beogradski metro nego romantika na severu. Shvatila sam gde vodi ovakav zanos, te sam požurila da se malo „podivim“ za slučaj da mu padne napamet prozaično deklamovanje stihova ili ne daj bože bosonoga koreografija. Senka razočaranja preletela je njegovim setnim pogledom, ali ga je moje pružanje ruke, u smislu sklapanja dogovora za stan, vidno oraspoložilo.

Ubrzo po useljenju, dogodio se i moj neposredan i vrlo prisan kontakt sa francuskim balkonom. Pokušala sam da ga otvorim i pustim u stan ozonirani estonski maj. Vrata su zastenjala, zaškripala i u uzaludnom opiranju povukla za sobom i parče štoka. Kroz njh je ušlo malo proleća u najavi i desetine tona hladnoće, tako da je uobičajeno provetravanje nepotreban luksuz. Zabravila sam ih uz dosta muke i „spominjanja“ arhitektonskog genija čiji se projekat nikako ne uklapa u moju koncepciju luftiranja, ujedno shvatajući da među nama neće biti mnogo romantike. Samo nužnih kontakata, koliko vaspitanje nalaže.

Kada su dani postali sunčani i topli, potreba za više vazduha prisilila me je na obnavljanje komunikacije sa neukrotivim francuskim lepotanom. Otpor je bio očigledan. Vrata su se uz ogromnu dozu prkosa zaheftala za štok i ni makac! Pozvala sam majstora koji nije bio poetski raspoložen, ali mu nije bilo ni do posla. Dovukao se kao na robiju. Gledao je rasejano kroz vrata i pospano zevao sve dok nisam kucnula prstom po staklu i podsetila ga da nije vreme za sanjarenje. Pod njegovim otečenim prstima brava je propevala i odbravila se bez otpora. Blam! Da li sam negde zaturila veštinu rukovanja vratima?

Čim je majstor otišao, sve se vratilo na staro. Cimaj, vuci, pevaj, recituj, viči, ništa!

Kada je novembar osvojio grad, kiša i vetar su se smenjivali i utrkivali kao za veliku opkladu. Okno francuskog balkona zasipano je galonima vodurine. A kada je i Noje izgubio nadu u spasenje, pao je prvi sneg. Šrafcigerom i čekićem nekako sam savladala tvrdoglavu bravu i obradovana zbog friškog vazduha, ostavila otvorena vrata i zaspala. Probudila sam se u podnožju Kilimandzara. Oštar vazduh, gomila snega na parketu, prava planinska idila.

„Blindirana“ u sobi, sada bludim kroz veliko okno, „uživam“ u jedinstvenom pogledu. Lažni balkon za lažno uljuljkivanje u lažnoj romantici.

-But, this is a French balcony – što bi rekao brokerski ljubitelj poezije.