Hapšenje (prvi deo)

Jedna od najtežih priča koja mi se desila je svakako ova što mi se desila pre desetak godina dok sam radio na obezbeđenju u rafineriji.

Bilo je pravo jesenje jutro, kišno,tmurno…novembarsko, kada sam otišao na posao. Nisam ni slutio da će mi se svet okrenuti naopačke,za nekoliko sati,i da ću sledećih par godina živeti u paklu. Negde posle doručka, primetio sam pojačanu aktivnost rukovodioca firme, koji su kolima obilazili krug, a na motorolama su se čuli neki kratki, čudni dogovori. Oko podneva, odjedanput, sa svih strana puteva u krugu, počela su da doleću policijska i civilna vozičla,koja su se zaustavljala i iz kojih su izlazili uniformisani policajci i civili, inspektori. Na mestu gde su se cisterne punile gledao sam iz svoje kućice kako hapse jednog vozača i radnika koji je bio na rampi. U tom je do mog mesta došao auto šefa obezbeđenja i iz kola me je pozvao šef rekao da zaključam kućicu, skinem oružje i da uđem kod njega. Predao sam mu opasač sa pištoljem, motorolu i odvezao me je do kapije gde se videla velika gužva. Usput mi je rekao da se ne bojim, da samo dam neku izjavu i da će sve biti u redu.

Kada sam izašao kod kapije je bilo dosta radnika, koji su bili ispod jedne nastrešnice, a iza kapije je bilo dosta policijskih automobila sa oznakama i bez. Stao sam u tu grupu ljudi čekajući da dam neku izjavu, a vetar nas je tu dobro hladio uz pomoć kiše, koja je stalno padala. Posle izvesnog vremena, pojavio se, kasnije sam saznao, glavni inspektor koji je vodio čitavu operaciju. Zagledao je po gomili i pogled mu se zaustavio na meni:

-Ko si ti?-upitao me je.

-Radnik obezbeđenja.-odgovorih.

-A,gde je tvoj kolega,on je trebao danas da radi?

-Godišnji odmori,pa su nas istumbali sa smenama.

-Daj ličnu kartu-reče, ja mu je pružih. Pogledao je u nju i ušao u portirnicu, gde su bili ostali inspektori. Pošto su konačno videli da je tu velika promaja i da smo već dobro mokri, neko je rekao da nas stave u automobile po dvojicu, uz par inspektora. Ušli smo i seli kako bi se zagrejali i da čekamo šta će sa namada urade. Primetio sam da je veliki broj ljudi, oko 20-ak, bilo privedeno. Sedeli smo i posle sat vremena krenuli smo u koloni van rafinerije, prema gradu.

I dalje nisam znao šta se dešava, niko mi ništa nije rekao, ali su moje misli non-stop bile o tome šta će sad žena i ćerka, koje nisu znale ništa o ovome. Kolona se zaustavila na bulevaru kod SUP-a, mi smo ostali u kolima čekajući šta će se desiti. Tu smo proveli oko pola sata dok nas nisu preveli u par mini buseva, sa kojima smo krenuli, po naređenju, za Pančevo gde ćemo davati izjave, kako nam je rečeno.

Oko 8 uveče smo stigli i smestili su nas u jednu veliku salu, gde smo čekali red za davanje izjave kod inspektora. Došao je red i na mene, ušao sam u kancelariju, zajedno sa advokatom, koji mi je dodeljen i kome sam objasnio da uopšte ne znam šta se dešava. Čim sam ušao i seo na stolicu, inspektor mi je pružio papir:

-Ovo ćeš potpisati-reče.

Moj advokat uze papir i ubrzo se nasmeja.

-Šta je ovo? Pa vi čoveku niste rekli razlog hapšenja, a ovde ga prozivate kao vođu organizovane grupe! Izbečio sam oči, potpuno zbunjen, kao da me je neko lupio maljem.

-Moji ne znaju šta je sa mnom…mogu lid a se javim?-upitah.

-Evo samo da završimo, dobićete odmah.- reče inspektor

-Evo vam moj telefon, ovo je bezobrazluk šta radite!-reče advokat.

Pozvao sam ženu i ukratko joj rekao šta se dešava. Bez obzira na čudnu policijsku optužnicu, uz protest mog advokata, određeno mi je zadržavanje od četrdeset osam sati dok mi sudija ne reši sudbinu. Ali, tu još nije kraj…

Posle”davanja izjave” sedeli smo u onoj sali i čekali da svi završe, a policajci su se u jednom trenutku setili da nismo jeli ceo dan I doneli nam neku salamu i majonez,da bar nešto pojedemo. Prošla je ponoć i počeli su da nas vode u parovima da nas smeste u ćelije. Posle pretresa, uveli su me u sobu, mračnu, u kojoj se svuda tek nazirala gomila tela. Došao sam do zida i onako umoran i promrzao se spustio na pod, stavivši jaknu pod glavu.

Čini mi se das am tek zaspao kad je došlo buđenje. Podigao sam glavu i video,dosta ljudi u sobi u kojoj je bilo 8 kreveta.

-Ala si se srušio deda!-začuh nečiji glas. Okrenuo sam se i video čoveka koji je ustajao i koji je bio bar deset godina stariji od mene.

-Ti mi kažeš, mator si kao biblija-rekoh mu, dok su se ostali pomalo nasmejali. Kasnije sam u razgovoru saznao da je on, kako se to tamo zove, vođa sobe koji naređuje, a služio je petnaest godina zbog četvrostrukog ranjavanja.

Posle jutarnje toalete stigao je doručak. Oko devet je nestalo struje u zatvoru. Soba je bila odvojena hodnikom prema spoljnom zidu, tako da se napolju ništa nije moglo videti. Oko podneva su nas pustili u dvorište, gde smo bili oko pola sata. Za svo to vreme sa onim "vođom sobe" sam dosta pričao, takođe i sa još jednim zatvorenikom. Kada smo se vratili, krenuli su sa tablićem koji sam tada strašno dobro igrao. Moj novi poznanik je gubio u paru sa jednim zatvorenikom i na kraju ga umalo nije prebio.

-Stani bre, nemoj ga…pusti ja da sednem-rekoh.

Seo sam, usput sam čuo da su ova dvojica skoro nepobedivi u tabliću. Igrali smo opet. Sa svakim novim delenjem osmeh mog partnera je bio sve jači i jači. Dobijali smo svaki put sa sve većom razlikom i na kraju ih pobedili ubedljivo.Pošto sam već bio bez cigara,moj drugar me je častio i dao mi pet, šest cigareta.

-Na jedan način bih voleo da ostaneš, ali ti nisi za ovde…dobar si čovek, želim ti da što pre rešiš to sranje.-reče mi on…ali, nažalost, ime mu nisam zapamtio.

Te noći, u ranim satima, stražari su nas prozivali da se obučemo i izveli nas do autobusa sa lisicama na rukama. Vraćali smo se za Novi Sad kod sudije,koji će nam dalje krojiti sudbinu… Policajci su svo vreme bili pristojni, čak su nam, u autobusu, prebacili ruke napred i vezali ih za naslon. Takođe  su nam dali i da zapalimo cigaretu dok smo sedeli i čekali da nas odvedu kod dežurnih sudija, a pošto je nedelja bila. Sedeo sam zamišljen i čekao, dok sujedan po jedan izlazile moje kolege. Konačno, došao je red na mene. Odveli su me na sprat i uveli u sudnicu gde je čekao sudija i tužilac. Na vratima sam sreo i novog advokata, koji mi je dodeljen.

-Gospodine Đ., po ovome što vidim ja bih rekao da mogu komotno da vas pustim da se branite sa slobode-reče sudija

-Ja stvarno i ne znam zašto sam zadržan.

-Vi ste čak i okvalifikovani kao jedan od vođa, mada je to, iskreno,glupost.

-I?-upitah.

-Nažalost, tužilac insistira da svi budete u pritvoru, tako da vas moram zadržati-reče sudija.

Moj advokat je svo vreme ćutao, na kraju je samo obećao da će zvati moje da mi donesu stvari I da će doći kod mene da se dogovorimo oko odbrane...idemo, pravac Klisa!