Hladni rat (pisma iz Estonije)

A u marketu drama dostojna Netflix trilera.

Nosim svoju korpu mirno, dostojanstveno, sa stilom.

I onda — sudar vekova, kultura i korpi.

U jednom neopreznom manevru, moja korpa blago okrzne drugu. Ništa strašno, pomislim. Dešava se, i one su kao ljudi — privlače se.

Pogledam prema vlasnici druge korpe i shvatim da od moje romantike nema ni "r" i da sam se neoprostivo “ogrešila” o estonsku gospođu. Njene oči mi šalju prostrelni pogled hladan kao baltički vetar. Kao da joj ispred nosa uzimam poslednju porciju dimljenog lososa domaće "izrade". Ma, kao da joj rušim spomenik Nezavisnosti!

Uljudno se izvinim, ona ni reč. Smrknutom pogledu spremno pridodaje grimasu koja isprva deluje kao teško savladavan bes zbog pregažene časti i nacionalnog ponosa. Hladan, precizan, bez treptaja. A onda mi se učini da čujem zvuk. Da li to njen pogled repetira? Ono, kad neko ne trepće, a ti se pitaš da li se iz oka može ispucati, pa, recimo mišljenje?

Da! Mislim da upravo repetira pogledom.

Pomislim:

-Oduzeće mi korpu, pasoš i građanska prava!

Umalo, pa da podignem ruke u znak kapitulacije i predam joj spisak za kupovinu.

I ne progovara. Odsečnim pokretom prebacuje svoju korpu u drugu ruku i besno odlazi.

I ja nastavljam dalje. Lagano, obazrivo, ne dahćem, ne dišem, pazim na svaku sledeću korpu kao na nagaznu minu. Jer, svi hladnoratovski sukobi sa mojim domaćinima počinju i završavaju upravo na ovakvim trivijalnim, a neizbežnim lokacijama.

Autor Olgica Marinković