Imedemaa ili zemlja čuda (pisma iz Estonije)

Ponedeljak, kišovito oktobarsko jutro, temperatura negde oko nule, retki prolaznici sa kapama, rukavicama, toplim jaknama i u šorcevima (!). Uobičajena odevna kombinacija, jer je početak oktobra označio i početak sezone kupanja na Baltiku.

A  da li ste znali da se prevazilaženje straha od visine leči po sistemu klin se klinom izbija? Kod nas je primenjivo u lečenju mamurluka, a kako je u Estoniji sve specijalno, tako su i metode lečenja specifične. Kejti Mejer je devojka koja se godinama bezuspešno borila sa svojom fobijom. A onda je otkrila lek. Na motociklu je skočila sa krova jedne zgrade na krov druge, udaljene desetak metara.Vazdušni let se dogodio na visini od 117 metara (30 spratova) čime je srušen rekord iz 1989.g. kada je skok izveden u Las Vegasu,na visini od oko pedesetak metara (16 spratova). Dok se ona osmehuje i toplo savetuje kolege fobičare, u vazduhu treperi nada u uspešno izlečenje.

Ovakve vratolomije se zasigurno ne mogu izvoditi na Crooked house ili Krivoj kući koja se poprilično naherila u samom centru grada Tartua. Kuća je projektovana 1793.g. tako da se jednom svojom stranom oslanja na zid, drugom na stubove. Zbog tako neobičnih temelja zgrada se nagnula za 5,8 stepeni, što je čak više od Krivog tornja u Pizi. U zgradi se nalazi lokalni muzej umetnosti a obilazak postavki na gornjim spratovima prava je avantura u stilu Indijane Dzonsa.

U Talinu, na jednoj drugoj zgradi, sasvim običnoj i neupadljivoj, nalazi se misteriozni prozor. Ni po čemu se ne razlikuje od ostalih. Vešto je oslikan i uklopljen između dva istovetna, drvena. Priča kaže da su se u mračnom srednjem veku, u sobi na kojoj se nalazio ovaj prozor, dešavali još mračniji obredi i inicijacije. Gazda kuće dobijao je značajne svote novca za rentiranje ove sobe. Stroga diskrecija i njegova distanciranost išli su u paketu. Ipak, znatiželja je te noći pobedila i on se prišunjao vratima. Začuo je korake, tupe udarce, uzdisaje, bolne krike, neki glas je molio za milost. Provirio je kroz ključaonicu i susreo se sa uskomešanom polutamom kroz koju su se probijale siluete u dugačkim ogrtačima. Odigravalo se nekakvo venčanje, svetlucala su sečiva, neko je zapomagao. Uznemiren, povukao se u svoj deo kuće. Čim se razdanilo, vratio se do sobe, gurnuo nogom poluotvorena vrata i oprezno se osvrnuo. Soba je bila potpuno prazna, ako se izuzme kovčežić sa zlatnicima kojim je plaćeno korišćenje sobe. Gazda se zaleteo i lakomo zagrabio novčiće. Istog trenutka, i novčići i nesrećni čovek pretvorili su se u kaku.

Među „čudima“ su svakako i stepenice koje ne vode nikud, performans studenta arhitekture koji je, cenim, ostao bez diplome.

Možda je na ovom spisku iporodični piknik u Kadriorgu inkluzivno sa pranjem i sušenjem veša na glavnoj stazi kraljevskog parka.

Ono što je po svim merilima etiketiranokao čudo svakako je doživljavanje mog psa. Udomljena žuta kujica, mešanka izmučenog tela i tužnog pogleda, dobre duše i ruralnog porekla. Okupana i uredno ošišana, privlači poglede drugih šetačača ljubimaca. Ne izostaju ni pitanja: da li je ženka, sa kojim je rasama ukrštena, da nije hrt ili lovački pas. Pol je očigledan, samo treba gledati, a „miksovanje“ sam naručila, dakle, ideja je bila lisica plus kengur (!). Odgovori se prihvataju sa oduševljenjem, tako da moja Zlata uživa prilično dobar glas među talinskim četvoronošcima, mada su i oni čudaci jer im nije dozvoljeno druženje sa svojom rasom. Sve se opravdava tim što su im gazde individualisti (čitaj ČUDACI).

Najčudnije je to što se ovom spisku ne nazire kraj. Baš čudno!