Iz ugla jednog estonskog psa (pisma iz Estonije)

Gde sam? Kako sam dospeo ovde? A samo sam njuškao po travi u kojoj je toliko “grafita”. I moram svaki pročitati, da mi ne promakne neka važna poruka. Na par njih sam morao i odgovoriti, vrlo oštro, u pitanju je bilo teritorijalno preimućstvo. Zaneo sam se i zalutao. Zato sada ne prepoznajem ovu ulicu. Ako sam se malo izgubio, slutim da se neće dobro završiti. Hladno mi je. I počinjem da drhtim. Da li od hladnoće ili od straha?

Eno, ide jedna žena prema meni! Možda tu leži moj spas. Ali to nije moja Kadri. Hoće li me ova žena povrediti? Plašim se, ne mogu da pomerim noge. Kako da pobegnem? A ona je sve bliže. Sasvim blizu. Saginje se, pruža ruku prema meni. Valjda me neće udariti. Govori nešto ali je ne razumem. Ruka joj miriše na drugog psa. Češka me po glavi. Drugu ruku gura u džep kaputa. Ali ja nisam gladan, samo sam se malo izgubio! Gle! Ona ne vadi keksiće, već nešto što svetli. Isto ima i moja Kadri ali ona stalno gleda u to. I zove ga telefon. I toliko se zanese tom blještavom spravicom, da zaboravi da me izvede napolje. Zato se često upiškim na tepih a ona se onda naroguši i urla na sav glas. I uvek sam u strahu da ne uzme onaj ozloglašeni štap koji dežura kod ulaznih vrata. Ali ova žena me miluje po glavi, izgovara neke nežne reči i fotografiše me. Sigurno i ona hoće da me stavi u novine za izgubljene pse. Kad god se izgubim, novine su pune mojih fotografija. I ne, ova žena me ne grdi. Ne prestaje da me mazi. Ruka joj je topla i ovoga puta mi mnogo prija što sam izgubljen.

Eno moje Kadri! Dolazi. Ljuta je. Narogušena. Vidim joj kosu. Razletela se po celoj ulici. Voleo bih da ostanem sa ovom ženom dok se Kadri ne odljuti. I opet gleda u telefon, maše prstom i kaže ženi da posluša nešto. Svakom mom nalazaču čita stihove. I niko je ne prekida, sigurno se u njima krije nešto tajanstveno:

“Dobra žena ima nevaljalo kuče.

Dobro kuče ima nevaljalu gazdaricu.

Moje kuče je nevaljalo.

Znači, ja sam dobra žena!”

Nema mi spasa! Opet sam zabrljao. Ona žena me još jednom pomazi po glavi a Kadri podvikne:

-Riter! Polazi kući!

Trudim se da je sustignem ali ona ima dugačke noge i pravi ogromne korake. I opet zlovoljno zuri u telefon. A ona žena i dalje stoji i gleda za nama. Hladno mi je i gladan sam i jedva čekam da stignem kući. I valjda se Kadri neće setiti onog štapa.

“Ona žena” je moja malenkost.

Autor Olgica Marinković